Svima nam je u mislima 1. novembar. I Novi Sad.

Hoće li se skupiti dovoljno ljudi? Hoće li se postaviti novi zahtevi režimu? Hoće li reakcija vlasti biti ponovljena primena sile, progoni i privođenja? Kakav će biti ishod i da li će ga uopšte biti?

Milion pitanja, a jedna jedina želja. Da se Srbija oslobodi uzurpatora vlasti jednom za svagda. Da postane slobodna i demokratska. Malo li je? Jer, oni što su joj put preprečili, neće se povući. Neće odustati. Boriće se za svoju neprikosnovenu vlast svim sredstvima na svom raspolaganju. Već viđeno.

Čeka li nas obnova blokada, masovnih protesta, pojačavanje otpora? Čeka li nas još žešća borba ili će 1. novembar obeležiti pretužni završetak pretužne godine obeležene veličanstvenom studentskom pobunom?

Ne može se sve rešiti ovog 1. novembra. Biće potreban najširi građanski pokret, opštedruštvena demonstracija nepristajanja, protivljenje svih i na svakom mestu.

Imamo li snage i volje za to?

Narod nam gine. Uludo gine. Kao da je u Srbiji ljudski život najbezvredniji. Najjeftiniji. Kao da se megalomanija vlastodržaca plaća brojem stradalih. Kao da se na žrtvenik njihove umišljene epohalnosti stavljaju ubijeni ljudi. Ma, nema kao.

Nismo mi satanisti. Oni su.

Oni ne oplakuju mrtve, oni ne osećaju tuđ bol, oni se na tragediju drugih ne obaziru. Oni slave, kad drugi žale. Oni se vesele kad drugi sahranjuju svoje najbliže. Oni beže od sopstvene krivice iako je svima znano da su oni vinovnici novosadske strahote na železničkoj stanici. Nemaju ni trun savesti. Griže savesti pogotovu.

Bezočno lažu o podmetnutoj diverziji. Bezočno i bezobzirno. Lažu i ne trepću. Sistematski obmanjuju ovaj prost puk ne bi li svoju........

© Danas