Danas pričamo priču o jednoj smrdibubi, koja se, zajedno sa ostalim smrdibubama u blizini, našla u nebranom grožđu. Kraj je oktobra, noći su hladne, mora negde da se uđe, kako bi se preživelo. Našoj smrdibubi, koju ćemo zvati Smrda, jako je teško padalo to što je svakog jutra nailazila na uginule smrdibube, svuda unaokolo.

Smrzle bi se i ostale da leže sa nogama ka nebu, čekajući da ih neka životinja pojede, što nije išlo lako, zato što smrdibube nisu baš mirisne i ukusne, pa ih neka ptica, žaba ili jež odaberu za jelo samo ako nema ništa drugo na meniju. Naša Smrda nije mogla da zamisli sebe mrtvu, bezveze, tek tako. Jeste, imala je lep život, grickala je opalo lišće u obližnjoj šumi, uživala, pevala i igrala, ali sada, kad je kraj bio blizu, smorila se načisto.

Zato je uradila isto što i ostale smrdibube. Odzujala je do prve kuće, u nameri da se nekako unutra uvuče i produži sebi život, među ljudima, toplo ušuškana u njihove kese sa šećerom i brašnom. LJudi na čiju kuću se nameračila imali su komarnike na prozorima, pa ufur nije bio lak. Smrdibube su........

© Danas