Reče mi jedan prijatelj nedavno: „Otišao bih odavde, ali tek kad ovo prođe.“ Stav u najmanju ruku zanimljiv, čujemo često da se ljudima smuči ovo konstantno probijanje patosa pakla i pomeranje dna u dubinu – pa odu; ima onih koji pak ostaju i ne odustaju od borbe; razbaškarene vaške goje se na velepljačkama, dok bagatela-Fausti – ovde gde se valuta duše na berzi kotira tako nisko da je kupljiva i za pare iz Monopola, kamoli za prave – žive od sitnog ćara, strepeći da i to ne izgube; naposletku, tu je i onaj soj kojem je utuvljeno u glavu da se, ma kakva vlast bila, na nju prdet ne sme, čak ni ako sevne zakon da ministri dolaze na posao jašući na grbini roblja.

Ali ideju da se do kraja ide u boj s domaćim okupatorom i ode tek nakon trijumfa – nisam čuo dosad. Iako u njoj zapravo ima dramske logike: junak odjaše u susret sutonu, pošto je pomogao da mir zacari; naredni zaplet na istoj lokaciji pripada nekom drugom filmu, s drugim likovima. Kod nas, biće prilično ljudski svaki taj „od mene – dosta“, no one koji ne odluče tako čeka golem posao: ovde je pad režima, nažalost, tek intro. Osujetiti onog ko pravi lom nije isto što i uklanjanje loma. Kako stvari stoje, mi ćemo krš čistiti decenijama, a ako nas elan samo malo pusti, krš će… pa, vaskršnuti.

Eno Ružića kod Dace na N1 pre neko veče: naravno, negira da je tu da iznese ponudu, poriče da je SPS kao ona baba što je jednog unuka dala u partizane a drugog u četnike, da zbrine svaki ishod. Jok, kaže, nije to ič posredi, ali čisto uzgred podseća........

© Danas