Srbija 3. i 4. maja obeležava Dane sećanja na žrtve masovnih ubistava, datumi koji su ustanovljeni kako bi nas sve podseti na dve velike tragedije koje su pre tačno tri godine pogodile državu i zauvek je izmenile. U beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, od ruke tada 13-godišnjeg K.K. stradalo je devet njegovih školskih drugova i čuvar škole, a ranjeno je šest osoba. Dan kasnije, u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, Uroš Blažić (21) vatrenim oružjem je usmrtio devetoro a teško ranio 12 mladih ljudi.

Iako se Srbija već tri godine ne smiruje, posebno posle još jedne tragedije, smrti 16 osoba dok je jedna još teško ranjena, nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu pre godinu i po, prouzrokovane nemarom države, čini se da su prava i efektna sistemska rešenja države izostala.

To ni onima koji su najbliže povezani sa žrtvama i gubitkom, ni onima koji su neposredno ili posredno proživeli posledice masovne pucnjave, ali ni društvu uopšte, nije pružilo neophodno pročišćenje i suočavanje sa teškom tragedijom, smatraju stručnjaci.

Veran Matić, raniji član šireg Multidisciplinarnog tima za formiranje Memorijalnog centra (koji žrtve još nisu dobile), kaže za Danas da ni posle tri godine, nije siguran koliko su nas te dve nepojmljive majske tragedije promenile kao društvo.

– Od samog početka, sistemska režimska marginalizacija masovnih ubistva u Ribnikaru, Duboni i Orašju kao da je bila odličan alibi većinskom delu našeg društva da po više osnova pobegne od ove teme. Svako je imao svoje opravdanje za ovakav stav. Roditelji, jer su im deca živa i zdrava za razliku od onih čija su nevino nastradala. Mediji, jer su unesrećene porodice bile nespremna da svoju intimu dele sa tablodima. Opozicija, jer je bila uvređena stavom roditelja žrtava u Ribnikaru u vezi sa odlukom o formiranju skupštinskog odbora. RTS, koji nije smatrao da je bavljenje uzorcima ovih zločina posao javnog medijskog servisa i koji tome nije pristupao kao temi kojim se štiti i promoviše javni interes. Pojedinima je smetao izbor nekih advokata. Svako je pronašao svoj alibi, priča Matić.

A onda se desila novosadska nadstreṣ̌nica. Srbija je tek tada stala, napominje sagovornik Danasa.

– Ribnikar, Dubona i Malo Orašje više nikoga nisu zanimali – pogotovo ne državu koja se nije sistemski pobrinula za sve ranjene i preživele. Padu interesovanje je kumovao i manjak konsenzusa među roditeljima u pogledu sudbine i buduće namene mesta stradanja u Ribnikaru. Tome su doprinela i suđenja zatvorena za javnost od kojih su neka ponovljena i još uvek traju. I zato što većinu medija više zanima šta radi i kako izgleda masovni ubica umesto da ih interesuje kako je moguće da svi budu tako snishodljivi prema njegovom ocu i........

© Danas