U Centru za kulturnu dekontaminaciju u četvrtak, od 19 do 21 sat, biće održan XVII Međunarodni sajam Biblioteke XX vek.

Nije to, dakle, ništa novo – već 17 godina, usred onog velikog Beogradskog sajma knjiga, održava se ovaj mali, jednodnevni, dvosatni, na kome će biti predstavljene knjige samo jednog izdavača – pomenute Biblioteke XX vek.

Ko još ne zna, iza te izdavačke kuće, zapravo čitave jedne institucije u ovdašnjoj kulturi, stoji Ivan Čolović, antropolog.

Knjige koje XX vek objavljuje uglavnom su publicističke, antroploške, iz oblasti teorije i ne samo da su doslovno literatura na različitim fakultetima, već je i njihov subevrzivni potencijal ono što ih u savremenom srpskom, a onomad i jugoslovenskom, društvu čini jedinstvenim izdvačakim poduhvatom.

Sajam Biblioteke XX vek, ali i nekoliko najnovijih izdanja koja će ovom prilikom biti predstavljena razlog su za razgovor sa Ivanom Čolovićem.

Podsetite nas, kako ste i zašto još pre 17 godina odlučili da napravite svoj sopstveni sajam knjiga – sajam Biblioteke XX vek i to u sred održavanja onog velikog, Beogradskog sajma?

– Davno je to bilo, i pitanje je da li bih danas umeo nešto o tome da ispričam, da o sajmovima Biblioteke XX vek i o drugim epizodama njene istorije nemam na raspolaganju jedan pouzdan izvor – knjigu istoričarka Dubravke Stojanović “Noga u vratima. Prilozi za političku istoriju Biblioteke XX vek”.

Ona je tu zabeležila da su se krajem dvehiljaditih godina mali izdavači, posebeno izdavači knjiga iz društvenih nauka, na Beogradskom sajmu osećali kao neželjeni gosti, gurnuti na marginu, s malim, neprimetnim štandovima. Pokušavali smo da se organizujemo, da zajedno izlažemo, ali ni to nije pomoglo.

Na primer, Branko Kukić i ja smo 2009. godine zajedno konkurisali za štand na Sajmu. Dobili smo 20 kvadrata pored ulaza u toalet. To je bio poslednji pokušaj da Biblioteka XX vek nađe mesto pod suncem Beogradskog sajma. Ali, već dve godine pre toga, 2007. godine, organizovali smo u CZKD naš prvi alternativni sajam, koji je otvorio Makavejev. Zašto on? Zato što sam na njegov predlog u Biblioteci XX vek objavio prevode dve knjige: “Nemi jezik”, Edarda Hola, i “Vilhelm Raj” Žan-Mišela Palmijea. Osećao sam se kao da smo konačno izišli na slobodnu teritoriju, na čist vazduh. I taj osćaj se ponavlja svake godine kad se krajem oktobra okupimo u CKZD.

Nastavio sam da posećujem Veliki sajam, ali sada kao etnolog koji tu nalazi interesantne teme. Nešto sam o tome pisao. Za Sajamski vodič “Danasa” 2014. godine napisao sam nekoliko mikro kolumni o Sajmu knjiga. Među njima i jednu u stihu, parodiju na čuvenu pesmu Đure Jakšića “Otac i sin”…

Priključilo vam se potom još izdavača, neki od njih, baš kao i vi, da se više nikada ne vrate na Beogradski sajam. Pokazuje li to da za izdavače ima života i izvan ove manifestacije?

– Da, nesumnjivo. U stvari, bilo da izlažu na sajmu ili ne, život izdavača i knjige teče nezvisno od ove izložbe. A ova izložba, a ovaj sajam, kao da veruje da može bez izdavača, da će uvek naći nekoga da zameni izdavače, da igra ulogu izdavača, da se preruši u izdavače. Toga je bilo i ranije. Teško je nabrojati ko sve danas u Srbiji važi kao izdavač, ko sve pominje nesrećnog Dositeja i njegove reči – knjige, a ne zvona i praporace, a čije knjige zvone kao medenice na volovima. Ta zvonjava već godinama odjekuje halama Beogradskog sajma, zaglušujuća, da te muka spopadne. Da je........

© Danas