Kročio sam na ulicu,

sreo sam nepravdu.

Bio sam prisutan,

bio sam oprezan.

Darkwood Dub/Nepravda

Ulica nije puka saobraćajna arterija – ona je osnovni arhitektonski prostor grada, žila kucavica zajednice, ali i ogledalo društvenih odnosa. Pored toga ona je simbol, bojno polje, prostor u kojem se ogleda suštinska nepravda našeg društva.

Šta vidimo, kada prošetamo gradom? Horde automobila koji guše prostor, decu koja se bore za mrvice trotoara, bicikliste koji rizikuju živote na ivici kolovoza, osobe sa invaliditetom zarobljene između nepristupačnih prelaza i parkiranih vozila.

Ulica, ta nekadašnja arterija zajedništva, danas je ogledalo diskriminacije, kapitalističkog profita i sistemskog zanemarivanja onih koji ne donose dovoljno novca u lance globalne ekonomije.

Kao master inženjer saobraćaja, ulicu vidim kroz prizmu humanog inženjeringa: mesto koje može i mora da služi čoveku, a ne krupnom kapitalu. Njenu definiciju ne možemo samo puko svesti na asfalt i motorna vozila; ulica je, kako je rekao istoričar i sociolog Luis Mumford, „scena na kojoj se odvija drama ljudskog života“. Ali danas, ta drama često postaje tragedija pod točkovima motornog saobraćaja i krupnog kapitala.

Dejvid Harvi, jedan od vodećih svetskih geografa i kritičara kapitalizma, u svom delu „Pobunjeni gradovi“,govori o gradu kao prostoru u kojem je društvena nejednakost očigledna. Ulica, kao osnovna ćelija urbanog tkiva, postaje poprište te borbe. Harvi ide dalje, tvrdeći da kapitalizam ne samo da stvara ove nejednakosti, već ih aktivno koristi za koncentraciju bogatstva u rukama elite – ulice se šire za potrebe automobila bogatih, dok siromašni ostaju zarobljeni u betonskim getoima bez pristupa osnovnim uslugama.

Dok elita u svojim skupocenim SUV-ovima (suburban utility vehicle) nesmetano juri ka poslovnim i tržnim centrima, deca iz radničkih naselja nemaju ni osnovni luksuz bezbednosg puta do škole. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO, 2023), pešaci i biciklisti čine više od 26% svih saobraćajnih žrtava globalno, a taj procenat raste u siromašnijim zajednicama. Ovo nije slučajnost – to je dizajn sistema.

Bicikl kao sredstvo za preživljavanje

Filozof Anri Lefevr u „Pravu na grad“ tvrdi da urbana sredina treba da bude prostor kolektivne emancipacije, a ne podređenosti ekonomskim interesima. Kapital, međutim, ulicu pretvara u koridor za transport robe i radne snage, ignorišući njenu društvenu suštinu. Može se reći, da ulica kao protok kapitala gubi dušu, postaje mrtva zona otuđenja.

U Srbiji, gde urbanizam i saobraćaj često služe investitorima, a ne ljudima, ulice su postale još brutalniji simbol nepravde. Sociolog Zigmunt Bauman u delu„Liquid Modernity“ opisuje kako savremeni kapitalizam stvara „odbačene ljude“ – one koji ne mogu da se uklope u trku za profitom. Ovi odbačeni, prema Baumanu, nisu samo siromašni, već i oni čija egzistencija ne služi tržištu: deca koja ne kupuju automobile, penzioneri koji ne jure karijere, osobe sa invaliditetom koje ne mogu da trče za „tekućim“ ritmom kapitala i sl.

Ulica ih ne vidi i ne prepoznaje, gurnuti su na rub sistema, jer ne donose profit. Deca, pešaci, biciklisti i osobe sa invaliditetom jesu ti odbačeni, prepušteni milosti kapitalističkog saobraćajnog sistema koji ih prezire.

Bicikl kao sredstvo za preživljavanje

Danski arhitekta i urbanista Jan Gel, u svom klasiku „Gradovi za ljude“, tvrdi da su ulice prvobitno bile prostori za ljude, a ne za mašine. Gel naglašava da ulica nije samo put – ona je srce društvenog života, mesto gde se ljudi susreću, razgovaraju, igraju i sl. Danas je obrnuto – deca su gurnuta na marginu, u strahu od automobila jer vozači često ignorišu pravila saobraćaja.

Prema studiji Transport ResearchLaboratory (TRL, 2022), u........

© Danas