Priča mi poznanik, pedesetogodišnjak, da već dva meseca ne razgovara sa ocem. Rekao mu je da ga se stidi, jer je dopustio da ga stranci plaćaju da ruši sopstvenu državu. Otac je osamdesetogodišnjak i pre trideset i pet godina je verovao Slobodanu Miloševiću, i na Gazimestanu urlikao od sreće što se pojavio čovek koji će „spasiti Srbe“.

Poznanica je govorila o majci, koja ju je, kroz plač optuživala da je poludela, jer podržava studente, narkomane, i neradnike, koje strane službe plaćaju da unište Srbiju. Ovi tragični primeri duboko poremećenih porodičnih odnosa su paradigma našeg sunovrata i znak uznapredovale društvene bolesti koja se proširila na sve segmente socijalnog sistema.

Jasno je da je teška i opasna podela među stanovništvom, morala da se spusti i do najbližih srodnika, i ozbiljno naruši njihove odnose. Grupa starijih građana je posebno unesrećena i zloupotrebljena. Oni su rođeni i odrastali u sistemu ozbiljne indoktrinacije, u kome su od najranijeg detinjstva učeni da treba da vole vođu i partiju, jer su im omogućili da imaju srećno detinjstvo, kakvo niko nije imao.

Verovali su tim pričama, jer im je bilo mnogo bolje nego njihovim roditeljima i bili su sigurni da su za to zaslužni drugovi iz partije i „najveći sin svih naroda i narodnosti“. Kad je taj umro i sve krenulo nizbrdo, nisu se snašli, niti su........

© Danas