Filmski festivali vole da govore o hrabrosti. O umetnosti koja „menja svet“, „ruši zidove“, „daje glas onima koji ga nemaju“.

Te reči zvuče besprekorno dok kamere blješte, a aplauzi traju taman koliko i direktan prenos. Ali dođe trenutak kada bi taj glas trebalo podići. I tada se u vazduhu pojavi — oprez.

Prošle godine, ako se sećate, pisala sam vam o tome, na Festivalu u Kanu, predsednica žirija Žilijet Binoš, glumica čija se empatija i angažman po pravilu vežu uz napredne društvene teme, oklevala je da odmah stavi svoj potpis na filmsku peticiju koja je osudila nasilje u Gazi nazivajući najveću tragediju našeg vremena „genocidom“ i pozivajući filmske profesionalce da prekinu „tišinu“ industrije.

Njena atipična neodlučnost — a zatim naknadno potpisivanje peticije pod pritiskom, u kojoj je više od 350 filmskih umetnika jasno reklo „ne možemo ostati nemi dok genocid traje”, ostavilo je utisak neusklađenosti između njenog aktivističkog glasa i institucionalne pozicije.

I zazvučalo je snažnije od svakog govora.

Suzan Sarandon kaže da joj je postalo nemoguće da radi u Holivudu nakon traženja okončanja rata u Gazi

Suzan Sarandon kaže da joj je postalo nemoguće da radi u Holivudu nakon traženja okončanja rata u Gazi

Kada moralna figura poput nje zastane pred pitanjem savesti, tišina postaje poruka.

A njena naknadna hrabrost, koja je došla tek posle odijuma javnosti je bila sve samo ne hrabrost.

No, nažalost, priča se tu ne zaustavlja.

Ove godine, na Internacionalnom filmskom festivalu u Berlinu, ista logika — samo sa još većom simboličkom težinom.

Kad jedno ime kao što je Vim Venders — čovek čija su dela oblikovala kolektivnu svest o empatiji, izgubljenosti, ljudskosti — kao predsednik žirija Festivala stane pred mikrofone i kaže da film i umetnost treba da “ostanu van politike”, to nije samo neobična izjava.

Izjava koja ozbiljno narušava njegov dosadašnji kredibilitet i kao čoveka i kao umetnika čije........

© Danas