Zapadne demokratije vole da se hvale svojim slobodnim medijima. Ta sloboda je deo njihovog identiteta, deo njihovog izvoznog paketa – dokaz navodne superiornosti nad ostatkom sveta. Ali šta kada se oguli taj sloj samohvale? Šta kada pogledamo iza kulisa? Tamo ne nalazimo slobodu, već interese moći, vlasništvo korporacija i poslušnost političkim centrima.

U Americi i Evropi, svega nekoliko korporacija kontroliše najveće televizije, novine i portale. Comcast, Disney, NewsCorp, Bertelsmann, Vivendi – to nisu imena medijskih „čuvara istine“, već poslovnih giganata kojima je cilj profit i očuvanje statusa kvo. Kako onda očekivati da mediji koje oni poseduju kritikuju sistem od kojeg zavise?

John Pilger je još pre pola veka upozoravao: propaganda u demokratijama je opasnija nego u diktaturama. U diktaturi znaš da te lažu. U demokratiji veruješ da ti govore istinu. Upravo tu leži opasnost.

Noam Chomsky i Edward Herman su u knjizi Manufacturing Consent objasnili kako mediji zapravo funkcionišu: ne kao nezavisni istraživači, već kao mehanizmi za „proizvodnju saglasnosti“. Od rata u Vijetnamu do intervencija na Balkanu, od Iraka do Libije – logika je ista. Mediji oblikuju percepciju, grade narativ, pripremaju teren za odluke donete unapred.

Primeri su poznati:

* Irak 2003: „The New York Times“ je na naslovnim stranama prenosio laži o „oružju za masovno uništenje“. „BBC“ je davao mikrofon „ekspertima“ koji su opravdavali invaziju.

*........

© Danas