Zastrašujuće je i gotovo nepojmljivo da, posle svih tragedija koje su obeležile prethodne decenije, danas živimo u svetu u kojem nasilje ponovo postaje svakodnevica, gotovo prirodno stanje stvari. U vremenu u kojem su manipulacija, propaganda i politički cinizam dovedeni do savršenstva, a istina relativizovana, umetnost – a naročito film – ostaje jedno od retkih utočišta smisla. Ili barem prostor u kojem je još moguće postaviti prava pitanja.

U takvom istorijskom i moralnom ambijentu, Filmski festival u Kanu i ove godine pokušava da opravda svoju staru, gotovo utopijsku misiju: da bude mesto susreta, razmene i dijaloga, azil za autorski film i slobodnu misao.

Na nedavno održanoj konferenciji za štampu, umetnički direktor Tjeri Fremo i predsednica festivala Iris Knobloh istakli su da je ovogodišnja selekcija rezultat pravog filmskog maratona – više od 2.500 pregledanih filmova – i da je jedini kriterijum koji je zaista važio bio kvalitet. Bez kompromisa. Bez kalkulacija. Bez ustupaka.

Možda upravo zato ovogodišnja, 79. edicija Kana deluje kao svojevrsni presedan. Ako bismo hteli da budemo duhoviti – ili ironični – mogli bismo reći da je Kan ove godine preteča neke nove Evrope: one koja pokušava da se emancipuje od američkog kulturnog modela. Jer ono što prvo upada u oči jeste gotovo demonstrativno odsustvo Holivuda. Nema spektakala, nema velikih studija, nema „sigurnih“ filmova. Fokus je vraćen onome što je nekada činilo suštinu festivala: autorskom filmu i snažnim, prepoznatljivim poetikama. I možda baš zbog toga, prvi put posle dugo vremena, Kan izgleda kao festival bez iluzija.

Selektori su, svesno ili ne, napravili rez. U zvaničnoj konkurenciji primetan je manji broj „dežurnih“ velikih imena i festivalskih veterana, a znatno veći prostor dat je autorima različitih geografskih, kulturnih i estetskih senzibiliteta. Filmovi dolaze iz svih krajeva sveta – od Latinske Amerike, preko Bliskog istoka, do Azije i Afrike – čineći ovu selekciju možda najraznovrsnijom u poslednjoj deceniji.

U tom smislu, ovogodišnji Kan nije samo festival filmova, već mapa sveta u rasulu. Tematski dominiraju priče o identitetu, raseljenosti, nasilju, klasnim podelama i intimnim krizama pojedinca suočenog sa sistemom koji ga melje. Porodica kao mikrokozmos društva, telo kao političko polje, sećanje kao poslednja linija odbrane – sve su to motivi koji se ponavljaju kroz selekciju.

Legendarni španski sineasta Pedro........

© Danas