Godine 1969, dvojica naučnika uspostavila su vezu između dva kompjutera udaljena petstotinak kilometara i krenuli da kucaju poruku. Veza se napola prekinula. Više od pola veka kasnije pričaju sa BBC-jem.

Na vrhuncu Hladnog rata, Čarli Klajn i Bil Dival bili su dvojica bistrookih inženjera na prvoj liniji fronta jednog od najambicioznijih tehnoloških eksperimenata.

Klajn, 21-godišnji postdiplomac na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA), i Dival, 29-godišnji programer sistema sa Istraživačkog instituta na Stenfordu (SRI), radili su na sistemu nazvanom Arpanet, što je bila skraćenica za Agencijska mreža za napredne istraživačke projekte.

Finansiran od američkog Ministarstva odbrane, projekat je želeo da napravi mrežu koja direktno može da deli podatke bez oslanjanja na telefonske linije.

Umesto toga, ovaj sistem je koristio metod isporučivanja podataka nazvan „zamena paketa”, koji će kasnije činiti osnovu savremenog interneta.

Bio je to prvi test tehnologije koja će promeniti skoro svaki aspekt ljudskog života.

Ali pre nego što bi počeo da radi, morali ste da se ulogujete.

Klajn je sedeo za tastaturom između zelenih zidova sobe broj 3420 u Bolter Holu na UCLA, spreman da se poveže sa Divalom, koji je radio za kompjuterom na pola drugog kraja Kalifornije.

Ali Klajn nije uspeo da otkuca do kraja ni reč „L-O-G-I-N” pre nego što mu je Dival saopštio preko telefona da se sistem srušio.

Zahvaljujući toj grešci, prva poruka koju je Klajn poslao Divalu tog jesenjeg dana 1969. godine bila su naprosto slova „L-O”.

Uspeli su da se ponovo povežu i održe vezu nekih sat vremena kasnije nakon izvršenih izvesnih podešavanja, a taj prvobitni pad bila je samo malecna mrlja u inače monumentalnom dostignuću.

Ali nijedan od njih nije bio svestan značaja tog trenutka.

„Svakako to tada nisam razumeo”, kaže Klajn.

„Samo smo se trudili da ga osposobimo.”

BBC je razgovarao sa Klajnom i Divalom.

Pola veka kasnije, internet je uspeo da smanji čitav svet na malu crnu kutiju koja vam staje u džep, koja vam oduzima svu pažnju i može da dodirne najdalje kutke doživljenog iskustva.

Ali sve je počelo sa njima dvojicom, koji su iskusili koliko frustrirajuće ume da bude kad ne možete da se povežete onlajn po prvi put.

Ovaj intervju je sređen i skraćen.

Možete li da opišete kompjutere koji su omogućili Arpanet? Da li su to bili masivne, bučne mašine?

Klajn: Bili su to mali kompjuteri – prema standardima onoga vremena – otprilike veličine frižidera.

Bili su donekle bučni zbog ventilatora za hlađenje, ali su zapravo bili tihi u poređenju sa zvukovima svih ventilatora našeg kompjutera Sigma 7.

Spreda su postojala svetla koja su treptala, prekidači koji su mogli da kontrolišu IMP [Interfejs mesidž procesor], i čitač papirne trake koji je mogao da se koristi za učitavanje softvera.

Dival: Stajali su na postolju dovoljno velikom da izdrži kompletan set zvučne opreme za veliki koncert danas. I bili su hiljadama ako ne milionima ili milijardama puta slabiji od procesora u Eplovom satu. To su bila praistorijska vremena!

Opišite nam trenutak kad ste počeli da kucate slova L-O.

Klajn: Za razliku od internet stranica i drugih sistema danas, kad biste povezali terminal sa sistemom SRI-ja ništa se ne bi desilo sve dok ne otkucate nešto.

Ako ste želeli da pokrenete program, prvo ste morali da se ulogujete – tako što biste otkucali reč „login” – i sistem bi vam tražio korisničko ime i lozinku.

Dok sam kucao slovo na svom terminalu – teletajp model 33........

© Danas