Novi roman Igora Marojevića „Majko, pusti me da idem“ (Izdavačka kuća Štasmpar Makarije ) nagrađen „Brskovskim grošem“, ne ispušta se iz ruku i čitaoca ostavlja bez daha pred potresnom i istinitom pričom o porodičnoj tragediji.

Kroz glas svoje majke, koju bira za pripovedačicu, Marojević govori o sudbini svoje pokojne sestre, prema kojoj je oblikovana glavna junakinja Itana.

Ona se krajem osamdesetih zaljubljuje u opasnog momka koji će se kriminalizovati, a njegove batine doživljava kao dokaz ljubavi. Kada konačno pokuša da izađe iz toksične veze, on izlazi iz zatvora u dogovoru s policijom kako bi obavio poslove za državu, a tu priliku koristi da pokuša da je ubije“.

Itana preživljava napad, ali narednih jedanaest godina provodi u invalidskim kolicima. O njenoj borbi da uprkos svemu nastavi da živi, ali i agoniji kroz koju zajedno s njom prolazi majka, govori ova, verovatno najličnija Marojevićeva knjiga.

* Zašto vam je bilo važno da napišete ovu knjigu i zašto tek sada, iako ste skicu za nju imali mnogo godina ranije?

– Bilo mi je važno da je napišem jer je najteže pisati o nečemu što osobu najviše pogađa, dakle to mi je bilo važno i sa emocionalne i zanatske strane, u svojstvu izazova. Posle ishoda porodične tragedije, još 2004. godine, ja sam imao skicu za roman koji za osnovu uzima stradanje moje sestre ali nisam bio siguran da ću se vratiti tom tekstu sve do 2024, kad je preminula moja majka. U ovom kontekstu nije nebitno napomenuti da sam, sluteći njen kraj, naše poslednje razgovore snimao mobilnim telefonom.

Želeo sam da ako zaista ode i bude li mi nedostajala, dospem u priliku da makar čujem njen glas. Upravo preslušavanje tih audio-fajlova podstaklo me je da završim roman. Pokazalo mi se da za priču o sestri koju sam zabeležio dvadeset godina ranije ima logike da bude ispripovedana majčinim glasom, koji sam bio u prilici da rekonstruišem i doslutim na osnovu rečenih snimaka. Na kraju krajeva, dve decenije kasnije mogao sam da bolje sagledam ne samo ono što se dogodilo mojoj sestri nego i odnose među članovima porodice, način na koji smo svi reagovali i sopstvenu poziciju u toj priči. Majčin glas mi je na neki način omogućio da tu distancu zaokružim.

* Kako je izgledao sam proces pisanja romana? Kako ste se osećali dok ste ga pisali, a kako kada ste ga završili?

-Sklapajući majčin glas i zbivanja vezana za moju sestru, sve vreme sam osećao neku vrstu olakšanja, koliko god bilo teško držati narativ pod kontrolom. Bez obzira na to, značilo mi je da uvidim da mogu da razvijam tekst za koji sam pre toliko vremena teškom mukom sačinio skicu. Međutim, otkako je roman završen i otkako sam ga pročitao da proverim ima li grešaka, počeo sam da osećam izvesno breme. Počeo sam da sanjam ono o čemu sam pisao i to se ne........

© Danas