Karl Marks je imao dvojako mišljenje o srednjoj klasi. Obično se smatra da je želeo da joj vidi leđa, što je prilično tačno; ali se isto tako obično zaboravlja da je mislio da je ta klasa na svom vrhuncu bila najrevolucionarnija snaga koju je istorija ikad videla. „Buržoaska epoha se razlikuje od svih ranijih epoha po stalnom revolucionisanju proizvodnje“, piše on u Manifestu Komunističke partije, „po neprekidnom potresanju svih društvenih slojeva, po večnoj nesigurnosti i stalnom kretanju.“1 Za nekoliko kratkih vekova naoružani pobunjenici srušili su stare režime, pogubili kraljeve, ukinuli feudalne privilegije i zamenili autokratiju liberalnim vrednostima i demokratskim ustavima. Podsticali su građanska prava, humanitarne vrednosti i ostvarili najveći prosperitet koji je čovečanstvo ikad upoznalo. Daleko od toga su njihovi potomci u Dorkingu i Mejdenhedu.

Po Marksovom mišljenju, ta veličanstvena postignuća povukla su za sobom i velike nesreće: masovno siromaštvo, groteskne nejednakosti, uništavanje životâ i surovu eksploataciju. Pored toga, ona su donela i stalne ratove između rivalskih kapitalističkih zemalja, istrebljenje kolonijalizovanih naroda i gramzivi društveni poredak u kom je manje-više sve, od ljubavi do umetnosti i sporta, bilo motivisano profitom. Ipak, gnev zbog tih zločina nije pomračio Marksovo divljenje klasi koja izrodila Balzaka i Dikensa, Mocarta i Mendelsona, Rembranta i Tarnera. Reč „buržuj“ za njega nikada nije bila samo loša. Umesto toga, on je održavao napetost između svojih pozitivnih i negativnih sudova o toj klasi, poznatu kao dijalektički pristup u vreme kada su radikalni mladi ljudi nosili zulufe i teksas pantalone. Posebno je cenio drsku direktnost buržoazije. Feudalni poredak je krio svoje okrutno lice iza crkve, monarha i vlasnika imanja, ali kapitalizam je svoje pokazivao bez ikakvog zazora. „Sve što je čvrsto i ustaljeno nestaje u dimu; sve što je sveto skrnavi se; ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose gledaju trezvenim očima“,2 kaže on u Manifestu.

Srednja klasa klanja se činjenicama, a ne mašti, korisnosti a ne dekoru, materijalnom u suprotnosti sa idealnim. Ona govori kakve stvari zaista jesu, a ne zanosi se utopijskim snovima ili fantazijama o kralju Arturu. Preovlađujuća književna forma nije ep, nije viteški roman, već realistički roman, priče o običnim muškarcima i ženama, a ne o bogovima i demonima. Religija je i dalje aktivna snaga, ali više radi društvene kohezije nego iz ljubavi prema bogu. Viktorijanci su strahovali od urušavanja morala u svetu bez svemogućeg bića, što bi vodilo političkoj nestabilnosti. Ono što je Volter Badžet nazvao „ceremonijalnim“ aspektom britanskog društva, s njegovim čudnim kultovima i ezoteričnim ritualima, i dalje je cvetalo, ali istina i stvarnost su sve više bile pitanje posedovanja zemlje, novca i imovine. Važno je bilo ono što se može dotaći i okusiti, kupiti i prodati.

Kada hvali srednju klasu zbog odsustva licemerja, Marks je možda preterano blagonaklon. Viktorijanci jesu bili grubi materijalisti, ali to ne znači da nisu bili vrlo skloni idealizmu. Fantazije o kralju Arturu su nastavile da žive, a među onima koji su ih ispredali bio je i Alfred Tenison, pesnik čiju je poeziju kraljica Viktorija redovno čitala pred spavanje. U civilizovanim krugovima novac se nije pominjao baš kao ni izmet, a Frojd je otkrio i neke veoma zanimljive veze između te dve stvari. Stidljivost istrajava: čak i danas Britanci će reći da je neko imenovan na mesto univerzitetskog profesora, dok će Amerikanci govoriti o dobijenom poslu i plati. Uprkos tome, jaz između materijalizma i idealizma uvek je bio upadljiviji u Sjedinjenim Državama nego u Britaniji. Britancima će pre nego Teksašanima biti neprijatna visokoparna retorika o „našim hrabrim muškarcima i ženama u uniformi“ ili o „ovoj našoj čudesnoj naciji“. Takve hiperbole se u Britaniji graniče s nepristojnošću jer je ovde uobičajeno umanjivati sopstvene vrline i zasluge, ne preterivati sa izražavanjem osećanja i ne obasipati svoju decu pohvalama.

Amerikanci su se, međutim, dosetili kako da pomire duhovne visine sa svojom ljubavlju prema novcu: pretvorili su žudnju za profitom u poduhvat jednako duhovan kao budizam. Amerika ima san – ali to je san o moći, bogatstvu i beskrajnom širenju, a ne o zajednici, skromnosti ili nesebičnoj posvećenosti. To je idealizam volje, a ne duše; oba ne mogu postojati istovremeno. Zato nije sasvim tačno videti Donalda Trampa kao nekoga ko je napustio visokoparnu retoriku o božjoj naciji u prilog grubljem i direktnijem govoru. Ne može se poreći da je on prostak, ali treba imati na umu da je u „zemlji slobodnih“ sticanje ogromne količine novca neka vrsta duhovnog poduhvata. Idealizam je ugrađen u svakodnevni život i nema veze sa svetim duhom koji lebdi visoko iznad zemlje. Puritanci koji su osnovali SAD verovali su da uspeh u svetu može biti znak božje naklonosti, što znači da su za Amerikance materijalno i idealno bili povezani od samog početka.

Oni su povezani i u smislu da je milioner neka vrsta mađioničara. On može da promeni svet jednim potezom pera ili jednom reči preko telefona. Novac je surova činjenica, ali on i najekstravagantniju fantaziju može pretvoriti u stvarnost. Fantaste poput Trampa ne mogu da podnesu opiranje sveta jer žele da se on trenutno povinuje njihovoj volji. Većina nas mora da prilagodi svoje želje stvarnosti, a autokrati mogu da urade suprotno. Nema sumnje da to vodi poreklo od potrebe za majčinom dojkom. Odojče oseti glad, kmekne – i bradavica mu je već u ustima. To je dobro kad bespomoćno ljudsko biće treba da preživi, ali nije najpametniji način pripreme za život odrasle osobe.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 16.04.2026.

K. Marx – F. Engels, Dela, tom 7, „Manifest Komunističke partije“, prev. Moša Pijade, Rodoljub Čolaković, Nika Milićević, Beograd, 1974, str. 383.

© BUKA Magazin