Postoji jedan veliki rat koji traje skoro hiljadu godina. Svi ostali ratovi na zapadnom civilizacijskom prostoru su bili pritoke, rukavci i meandri ove milenijumske struje borbene povesti. Svi mirovni sporazumi, sva primirja i sve kapitulacije su bili samo istorijske praznine i predasi u ovom „večnom ratu“. Svi dvorovi, sve kurije i svaka uprava snevali su konačnu pobedu nakon hiljadu godina.

Svaka fabrika i svaka ekonomija, sve trgovine i sve inovacije, bili su samo priprema za ovaj armagedon koji se čeka od 1054. godine, kada je rimski papa narušio načelo sabornosti jedinstvene crkve i zatražio da njegova vlast bude priznata kao vrhovna u čitavom hrišćanskom svetu. I od tada, od kada je raskinuta liturgijska zajednica unutar hrišćanske crkve, od tada se vodi ovaj mučni i podmukli rat rimokatoličkog zapada protiv pravoslavnog istoka.

Od kada je istorijsku pozornicu napustilo „Istočno rimsko carstvo“ (kasnije nazvano Vizantija) kao centar istočnog pravoslavlja, težište ovog večnog rata se prebacilo na rat protiv pravoslavne Rusije. Da li se danas, kada nam preostaje manje od tri decenije do milenijumskog jubileja velikog raskola, nazire kraj ovog večnog rata kapitulacojim jedne od dve strane? Ili nas Božja promisao vodi prema eshatološkom ishodu kraja sveta?

Četvorogodišnji rat u Ukrajini (ili SVO kako se naziva u Rusiji) potpuno je ogolio i svaki kamenčić na političkoj fasadi Kolektivnog zapada. Na tom zidu postoji samo jedna parola: konačno slomiti kičmu pravoslavne Rusije. Napisana je na svim zapadnim jezicima i pismima kao ratni poklič, kao zakletva stara hiljadu godina. Svi krstaški ratovi i vatikanske pljačke; sva krv riterskih, husarskih i tevtonskih vitezova; svi neostvareni snovi šljahti i bajorasa; svi zaleđeni leševi na osvajačkim pohodima Napoleona i Hitlera; sve ovo bilo bi uzaludno – i čitav milenijum bi bio bačen u besmisao – ako se propusti poslednja istorijska prilika za istrebljenje sibirskog medveda.

Ova generacija briselskih poslušnika i davoskih polaznika oseća da su baš oni generacija sa ratničkom misijom, ali i pokoljenje kome nezadrživo curi vreme na koje se čekalo još od Velike šizme. Zato im se toliko žuri i zato se spremaju da izvrše svetu dužnost u novom velikom ratu sa Rusijom, uprkos susretu sa orešnikom, burevesnikom, sarmatom i posejdonom. Mržnja prema svemu ruskom zatrovala im je sve izvore razuma.

Slučajno je situacija mogla biti obrnuta: recimo, Evropljani su mogli prvi proizvesti oružje sudnjeg dana, a Rusija je mogla biti nezaštićena od njega. Šta bi se onda desilo? Da li iko istorijski pismen veruje da bi evro-atlantisti bili uzdržani, odnosno da ne bi upotrebili ovo oružje na ruskom tlu? Da li iko veruje da atomska pečurka iznad Hirošime i Nagasakija nije bila poruka Sovjetima da se i oni spreme za sličan scenario?

Zašto je Staljin odmah nakon toga prokomentarisao u svom užem krugu „vidite li šta su nam uradili u Japanu“? Konačno, zašto su bačene te dve atomske bombe kada se Japan praktično već........

© Нови Стандард