Пишући о феномену „вечне левице“ познати немачки историчар Ернст Нолте (Ernst Nolte) констатовао је снажну напетост између захтева „вечне левице“ и културе односно могућности култивисаног живота, будући да су обе ове ствари „још од почетка високих култура повезане са разликовањем класа, односно са разликом између сиромашних и богатих”. [1] При томе Нолте указује на Ничеа као филозофа који је био безусловни бранилац културе из чије се касне филозофије може ишчитати предсказање грађанског рата светских размера између заступника културе која искључује правду и заступника „правде“ која се не може помирити са културом.

Као примећује Нолте, култура представља препреку захтевима „вечне левице”, јер подразумева разликовање и хијерархију. Насупрот томе изједначавање је могуће једино „надоле”, односно свођењем на најмањи заједнички садржалац што подразумева брисање сваке диференцијације. Другим речима нивелација нужно подразумева снижавање општег нивоа богатства, али исто тако и опадање образовања и културе.

То постаје уочљиво већ код Русоа који „природно стање” види као стање једнакости, док на културу гледа као на врсту перверзије будући да она почива на подели рада, те према томе негира принцип опште једнакости и успоставља неједнакост. Поред тога, култура захтева и постојање чврстих форми, разграничења и разликовања, односно одређених норми, стандарда и правила који се не могу арбитрарно мењати. Објективни критеријуми показују које су ствари више, а које мање вредне. Напослетку, култура захтева рад. Отуда је Шпенглер (Oswald Spengler) извео закључак да Марксови најфанатичнији следбеници желе поништавање читаве културе како би што више смањили количину неопходног рада. [2]

Он се могао позвати на Енгелса који је сматрао да би грчка уметност и наука били немогући без ропства, дакле без рада потлачених. Отуда следи да онај који тражи једнакост мора том циљу жртвовати културна достигнућа. То је било јасно и представницима левице. Тако Нолте за пример узима Манифест једнаких као документ у коме изричито стоји да „ако мора, пропадну и све уметности ако ће на крају остати стварна једнакост“. [3]

Да постоји раскорак између високе културе и тежњи за успостављањем једнакости било је и пре Ничеа саморазумљиво и Фридриху Шлегелу, као и Алексису де Токвилу [4], али и Николају Берђајеву који је скретао пажњу на немогућност постојања културе без „хијерархијскога континуитета и без квалитативне неједнакости”. Отуда је и руски аутор доводио у питање могућност постојања било какве културе у социјализму. [5]

То даље значи да људи могу бити једнаки једино уколико се посматрају са тачке гледишта која је индиферентна према култури, односно из перспективе у којој су све духовне вредности већ поравнате, а разлике у рангу и квалитету се више не признају. Другим речима, општа једнакост у коначници подразумева општу простоту, [6] или како Шпенглер пише: „Исти начин на који се новац зарађује и његово трошење на исту врсту задовољства: panem et circenses – више од тога не треба, и више од тога се не разуме”. [7]

Наравно, исто се може казати и на други начин: неједнакост представља услов развоја културе, што је опште место међу конзервативним ауторима, иако није увек сасвим јасно каква и колика неједнакост се има у виду, будући да одбацивање „претеране неједнакости“ није реткост међу конзервативцима.

Такође, „есенцијална повезаност” између „варварства” и „утопије” је за Нолтеа барем назначена у марксистичком појму „пракомунизма”. [8] Зато у жељи да човека ослободи „терета повести”, сваки захтев за успостављањем једнакости међу људима прећутно прихвата своје примитивистичке последице. „Утолико је примитивизам, без пежоративног акцента, схваћен као оријентација према праисторијским начинима живота, тло у коме је левица укорењена”. [9]

У том смислу, примитивизам означава жељу за враћањем у изгубљено првобитно стање, после кога је дошло до кварења. Он представља побуну против сувише комплексне и компликоване цивилизације, односно жељу да се успостави стање које ће упркос томе што је ново одговарати старом, идиличном времену. [10]

Конзервативни аутори не само што су уочили напетост између левичарских захтева и одржања високе културе, већ их је жеља за супротстављањем опадању и декаденцији, односно жеља за одбраном културе одвела на страну политичке деснице. Бранећи културу и ред конзервативци оправдавају неједнакост и диференцијацију. Тако Шарл Морас (Charles Maurras) каже: „Одбацимо произвољне и симетричне поделе. Оно што живи није симетрично, оно што је природно увек је разнолико. Та разноликост, уосталом, и то одсуство симетрије не искључују ред, доказ је сама природа где ред тако дивно влада.“ [11]

Своја размишљања Морас своди на формулу: „неједнакост или декаденција, неједнакост или анархија, неједнакост или смрт.“[12] При томе код Мораса варварство и анархија остају присутни као стална могућност која чека иза угла, те која може бити фатална по друштво. [13] Управо Морас представља један од најречитијих примера конзервативца који је у страху од једнакости, декаденције и пропасти културе постао један од најзначајнијих представника политичке деснице, односно један од аутора код кога су десна политика и очување културе блиско повезани. Будући да је за Мораса демократије представљала „пре свега политичку, економску и социјалну једнакост“ [14], његова одбрана културе немогућа је без одбацивања демократије.

Морас и одбрана класичног духа

Данас је Морасово име релативно слабо познато, иако је био политичар, огорчени полемичар, књижевник, академик, те вођа националистичког и монархистичког покрета Француска акција (Action française). Може се рећи да је представљао можда најмаркантнију, а вероватно и најтрагичнију, фигуру француског политичког живота у првој половини ХХ века. Његова улога била је толико значајна да се ни површна историја Француске у прошлом веку не може написати без помена његовог имена.

Такође, у своје време представљао је........

© Нови Стандард