Čovek nešto gadno i jadno može da kaže iz uverenja, gluposti ili zato što je dobio zadatak da to kaže, a pri tome je bednik bez imalo morala i izvršiće zadatak bez okolišanja.

Kad je Vučić pričao o stotinu muslimana za jednog Srbina, bilo je to nepatvoreno uverenje da je Vojislav Šešelj u pravu, da ga dušmani bez razloga napadaju i da je cela izjava zaista odraz „slobodarske tradicije“ koja „nema veze sa fašizmom“. Jer, sećate se možda, Vučić nije bio ni toliko originalan da sam zapreti da će uhvatiti zarobljenike i uceniti međunarodnu zajednicu „vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana“, već je u skupštini branio autora te dosetke, Šešelja. Gadno, jadno, bedno, amoralno, ali iz uverenja.

Kako je tada šešeljčić branio političkog oca i gurua, tako je 10-15 godina kasnije branio razne male vučiće koji su lajali po njegovom zadatku, najprimitivnije vređali i sipali otrov. Kad bi neotesani primitivci prešli crtu, samoinicijativno ili po uputama, Vučić je „upućivao izvinjenja“, ali uvek uz „ali“ – Bratina i policija koja može da ubija studente, Gašić i Nemačka koja krije ubice Olivera Ivanovića, Jovanov i narko bos Nataša Jeremić, samo su neki od primera iz protekle decenije.

Izvinjavao se i zbog sopstvenih svinjarija, naravno uz „ali“ i gotovo uvek da bude jasno da je onaj kome se izvinjava zaista đubre i ološ ali da to nije trebalo da kaže, a da je on žrtva, ali se na to ne žali: nije trebalo da kaže da su novinari imbecili, ali o njihovom profesionalizmu i objektivnosti novinara misli „jednako loše i … da su sramota za svoju profesiju … da nisu novinari, već politički aktivisti“; žao mu je zbog onoga što je pričao o studentima i građanima tokom prve godine od pada........

© Peščanik