Neki vidovi realnosti Srbije takvi su da ih treba formulisati u najsuvljem, starinskom informativnom stilu da bi uopšte dobili pravo značenje. Gornja vest o uspehu, jednom od mnogih, mogla bi glasiti ovako: najveći medijski magnat u zemlji proizvodi oružje i prodaje ga istoj državi, a njegov glavni medij ima privilegovan status („nacionalni dnevnik“) i glavno je glasilo vlasti. Nešto slično redak je slučaj čak i među zemljama koje smatramo politički egzotičnim.

To uopšte nije izolovan slučaj: sem nekoliko izuzetaka, svi mediji rade za vlast i takmiče se za bolji položaj samo jednim sredstvom – povlađivanjem diktatoru, što znači neograničenu distorziju informacija. Evo još nekoliko svežih primera: ministar vlade smatra da se legitimnost neke parlamentarne stranke određuje ocenom njega i njegove (vladajuće) stranke o procentima koje bi ona stranka dobila na narednim izborima. To premašuje sve mere egzotičnosti koje možemo zamisliti – a upravo to izgovorio je ministar koga popularno nazivaju Šlogirani. Direktor druge privilegovane medijske kuće javno je izneo (uz tešku info-distorziju) podatke iz istražnog postupka inače nedostupnog javnosti. Sam diktator sprečio je ministra policije da izrekne nekoliko protokolarnih formula o godišnjici žandarmerije tako što je izneo svoje tinejdžerske uspomene na navijačke dane, odnosno svoje početke u paramilitarno-kriminalnim krugovima.

U sva tri pomenuta slučaja, skandal je preslaba reč za opis. Količina takvog materijala koji se svakodnevno proizvodi, emituje i ponavlja ogromna je, što je poseban problem. Postavlja se dakle pitanje kako je uopšte mogućno predstaviti realnost koja se prelila preko granica i mera uverljivosti.

Prvi mogućni postupak zasniva se na kulturnoj intimnosti,1 kako ju je definisao antropolog Majkl Hercfeld: reč je o sistemu znakova (reči, gestovi, simboli, slike, zvuci) koji su kolektivno kulturno vlasništvo neke grupe – koja stalno priziva taj sistem u očuvanju kohezije društva. Obično su to postupci patrijarhalne prevlasti, ali mogu biti i sistem supkulture. Najčešće je u........

© Peščanik