Patuljasti hipopotamus primer je kako nastaje važan i popularan kult. Na severnoj kiparskoj obali kod jedne crkve svetog Đorđa, nađeni su fosilni ostaci neke životinje, za neuke vernike – kosti, svete kosti. Za vlasnika kostiju proglašen je sv. Fanurije, svetac kojem se vernici obraćaju kada nešto izgube. Vernici su grebuckali kosti i prah stavljali u vino i vodu i pili, jer se smatralo da je to moćan lek protiv mnogih bolesti. Negde sedamdesetih godina prošlog veka, paleontolozi su utvrdili da kosti nisu ljudske, već da pripadaju patuljastom hipopotamusu iliti nilskom konju, koji je tu živeo nekih 10.000 godina pre naše ere. To međutim nije nimalo ugrozilo kult sv. Fanurija, samo je upotrebu kostiju skoro potpuno ograničilo.

Cela priča o tome kako nastaje uspešan kult namenjena je Brnabiću, bre i uistinu ludačkom pokušaju da se ustanovi kult Vučisrbija, sveca koji je Srbija sama: ne, takvu ulogu može da odigra samo nešto slično patuljastom hipopotamusu. Jer ni Tito, ni Staljin, ni Mao Cedong, na drugoj strani ni Gandi nisu ni pokušali da se poistovete sa imenom države/društva koje su vodili. Pokušao je jedino Luj XIV, kralj Sunce, koji je imao dva argumenta na svojoj strani: bio je neuporedivo najlepše odeven, i pomenuo je samo državu, ne i Francusku… Ne, glupi, afatični, drekavi Brnabiću, bre, vređati trostruko bivšeg predsednika države, najvišeg popu ili Maticu Srpsku ne znači vređati Srbiju, ne ide, ne može. Građani su sa punim pravom zviždali popovima jer su kao grupa i kao institucija oduvek bili na strani vlasti, što se plaća. Zviždali su Matičarima, jer su se prodali vlasti i osramotili Maticu. Zviždali su uzvanicima koji su došli po ordevlje i ordenje, jer su se slizali sa vlastima. Zviždali su svima koji su izdali državu Srbiju i prodali je nepismenim kriminalcima, koji ne umeju ni da ustanove kult, da nađu patuljastog hipopotamusa i odgovarajućeg sveca. Brnabić, bre i oni koji lik snimaju sa svetlosnim efektima i glasom koji kao odjekuje, nisu stanju da sastave jednu malu poučnu priču, jednu hrišćansku parabolu, ništa: ko vređa nas, vređa Srbiju. Za takvo svetogrđe svega građanskog i državnog stvarno nema ničega drugog sem suđenja i zaborava odmah posle. Kada je bilo najgore, Milica i Jefimija donele su mošti i ustanovile kult svete Petke, za žene, za mir…

No svaki potez najužeg kruga ohlokratije po sebi je simptom. Ovaj terminalni simptom, izjednačavanje sa Srbijom, znači mnogo više od nesposobnosti da se nađe patuljasti hipopotamus: znači to da je trostruko bivšem preostalo još samo jedno sredstvo da očuva vlast – rat. Bezumno naoružavanje, patetični domaći borbeni aparati, naoružani roboti, uporno izmišljanje neprijateljske državne Hrvatske, sa kojom državna Srbija nikada nije bila ideološki bliže, opravdavanje preventivne osvete, sa kojom je Srbija već tri puta izgubila status i konačno – baš konačno, rešenje problema buntovne omladine: svi na front! A vlast pod kamen. Upravo takvu sliku rata trostruko bivši uporno raspreda – mi ne bi, ali oni hoće, sa njima su svi koji ne vole Srbiju, imamo glasačko-dobrovoljačku Srpsku, umuljaćemo se u rat čim oni veći počnu, pa ćemo po Kosovu, dok se oni bave sobom, itd. Pa onda još ono – nije vojska, nego Škorpioni i naravno, nije snajper nego kišobran… Jedina nada je u tome što, za razliku od drugih ratova novijeg doba, oni koji moraju biti protiv rata, ako toga sada i nisu svesni, više nisu svako na svom ostrvu, već povezani, sa istim ciljevima, istima zvižde, isti im se gade. I svi spremni da domovinu brane od domovinaša.

Peščanik.net, 18.02.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – Alhemičari iz Matice

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Patuljasti hipopotamus - 18/02/2026

In vino stupiditas - 11/02/2026

© Peščanik