Nema mnogo martiroloških nagrada na domaćoj književnoj sceni. Tokom devedesetih godina bilo je raznih kondira i hrisovulja, koji su imali prizvuk velike nacionalne pogibelji. Bilo je i raznih bdenja i virova, bilo je svega i svačega, sada se sve to prilično pohabalo i ubajatilo. Srpskoj književnoj sceni odavno je bio potreban jedan ozbiljniji zamajac, neka nagrada koja bi bila dostojna epohe jednog vladara koji se izdigao iz naroda na mitu o stradanju Srba u tamnici naroda, omraženoj Jugoslaviji. U tom smislu, Beogradski pobednik i Nagrada „Vladan Desnica“ malo ćopaju kada je u pitanju martirološki patos. Potrebno je nešto jače što bi se moglo izraziti i u tvrdoj valuti, kao „najozbiljnija“ književna nagrada od čak 15.000 evra.

Nikada ranije nisam čuo za dr Špiru Matijevića, i sve što znam o njemu, priznajem, čuo sam od naprednjaka, odnosno od njihovih kulturnih pregalaca, koji su nagradu pod njegovim imenom oblikovali, promovisali i od 2007. distribuirali. Od prvog laureata – Matije Bećkovića, koji se najbolje razume u zagrobni život nacije, pa do Petra Pijanovića, koji je dao nesebičan doprinos konstituisanju naprednjačke istorijske svesti – u smislu, gde smo bili, šta smo radili i kako smo došli do ovako slavnih visina srpske kulture, kao što je ova današnja. Šalu na stranu, Pijanović je dobio Nagradu „Dr Špiro Matijević“, reklo bi se – ničim izazvan. Samo mu je pozvonio telefon tog 23. februara ujutro i umilni glas Selimira Radulovića mu je uzeo muštuluk.

Sada teku opšte rasprave kako je Pijanović mogao da dobije nagradu kada nije konkurisao za nju? I kako je uopšte pretrčao sve te krugove i našao se u finišu, a da nije ni bio svestan da učestvuje u nadmetanju? Mislim da je svako objašnjenje ovog e-pa-šta fenomena potpuno izlišno, jer se podrazumeva da je zasnovan na laži. Nije bilo elementarne dobre volje da se neko zaista vredno delo nagradi, niti da se pokaže bilo kakva transparentnost u odlučivanju, na koncu ni da se ukaže elementarno poštovanje prema svima onima koji su trčali ovu trku u punom uverenju da ista pravila važe za sve. Dakle, izostao je svaki oblik elementarne intelektualne čestitosti u poslovanju naprednjačkog bratstva koje se opasno zanelo u žetvi lovorika. U tom strmoglavom stampedu, došlo je vreme i da Petar Pijanović, inače autor Matice srpske i član Vesićevog žirija u Beogradskom pobedniku, dobije svoju apanažu, što su članovi žirija – dvojica iz Matice (Selimir Radulović i Ivan Negrišorac) i jedan iz kapilarnog NIN-ovog žirija (Aleksandar Jerkov), izveli na maestralan način, dodelivši mu Nagradu „dr Špiro Matijević“ za koju nije ni konkurisao. Laž je i naknadno objašnjenje članova žirija da su i raniji laureati, Aleksandar Gatalica i Vladimir Pištalo, pridodati u minut do 12, jer su se prethodno već nalazili u širem i užem izboru, što se može ustanoviti uvidom u dokumentaciju na sajtu Fondacije. Toliko o proceduri.

Ovo je svakako moguće samo u kontekstu diktatorske kulturne politike nagrađivanje? A to je ona politika koja podrazumeva da za svoje postupke i odluke račun polažete samo partiji i njenom vođi. S druge strane, možete da radite šta hoćete i kako hoćete, čak i da na kraju prospete kofu splačina preko kandidata koje ste vukli za nos bar dva meseca u fingiranju demokratske procedure. U ovome je do sada prednjačio samo Dragan Bogutović, koji se svojevremeno hvalio da je Nagrada „Meša Selimović“ u Večernjim novostima najdemokratičnije priznanje u zemlji. Danas ga više nema i niko se ne pita šta se desilo s tom silnom demokratijom. No dobro. Nije ni važno. Umro je „Meša“, tu je sada „dr Špiro“.

Ali ko je uopšte dr Špiro Matijević i kako je dospeo u naše živote? Mislim na ovog dr Špiru kog su nam servirali naprednjaci iz Matice. Ako slušamo njih, brzo ćemo shvatiti da je dr Špiro Matijević bio veliki književnik i univerzitetski profesor, koji je objavio čak dve knjige za života (zbirka pesama i autobiografski roman), ali da je tragično nastradao u Tuzli, tokom rata 1993. Tragični kraj njegovog života daje svu težinu ovoj nagradi, predstavlja martirološku auru koja lik i delo ovog, ispostaviće se, uzornog filologa zatvara u jedan poznati svet naprednjačko-radikalske ideologije. Kao da kažu, nema ničeg izvan smrti, što se potencira i tokom svakog obrazloženja dodele ove nagrade. Inače, prvi izdavač njegovih dela (u tri toma) bila je izdavačka kuća Selimira Radulovića Orpheus, iz prednaprednjačkog doba, što je izvedeno u saradnji sa Industrijom mesa „Matijević“, koju vodi brat pokojnog Dr Špire. Bilo je to 2007, kada su za svaki tom ponaosob, prateće studije pripremili – Sava Damjanov, Ivan Negrišorac i sam Radulović. Da ne dužim – sve se sažima u mitu o ljubavi, progonstvu i smrti. Ovakav „proizvod“ je Selimir Radulović potom uspešno prodao naprednjacima, tako da je sa njegovim dolaskom na čelo Biblioteke Matice srpske izvršena fuzija Matice sa mesarom, politike književnog nagrađivanja sa bahatim oblikom poslovanja.

Koliko stvarni dr Špiro Matijević ima zajedničkog sa ovom slikom koju su o njemu kreirali Radulović, Negrišorac i ostali zli volšebnici iz agitrpopa Srpske napredne stranke? Uistinu, vrlo malo. Dubljim uvidom u kataloge nacionalnih biblioteka, pre svega Republike Bosne i Hercegovine, kao i Republike Srbije, dobija se slika jedne zanimljive filološke karijere dr Matijevića. Bio je izuzetno zainteresovan za poeziju, i to onu revolucionarnu, jugoslovensku, posebno noviju liriku posvećenu Titu. Uostalom, njegova doktorska disertacija svedoči upravo o tome, jer je 1985. godine odbranio svoju doktorsku tezu na čak 657 strana pod naslovom „Umjetnička poezija o Titu“. Slede kritički tekstovi o jugoslovenskoj revolucionarnoj lirici, kao i o lirici o Titu za decu. Slede brojni prikazi aktuelnih pisaca i spisateljica. Kada je reč o srpskoj književnosti, moglo bi se reći da je najmanje tekstova posvetio srpskim autorima. Možda tek nekoliko tekstova, i to o poeziji Stevana Raičkovića i Slobodana Rakitića. Jedan o Evi Ras. Sve ostalo je posvećeno upravo bosanskohercegovačkoj literaturi, koju je odlično poznavao, budući da je 1984. zajedno sa kolegom Advanom Hozićem priredio izbor iz ove književnosti u dva toma (proza, putopisi, memoari) za sarajevsku izdavačku kuću „Veselin Masleša“. Sav njegov preostali rad vezan je za prevodilaštvo i to pre svega sa slovenačkog. Prevodio je poeziju velikih slovenačkih pesnika od Edvarda Kocbeka, Daneta Zajca i Cirila Zlobeca do Tomaža Šalamuna. Prevode je objavljivao u časopisima Bagdala, Izraz, Dometi, Polja. Stiče se utisak da je dr Matijević bio mnogo bolji u filološkim disciplinama tumačenja, vrednovanja i prevođenja književnih tekstova nego što je to bio u samom pisanju literature. To se lako može ustanoviti i na osnovu najboljih ostvarenja objavljenih na sajtu Fondacije Dr Špiro Matijević. Njegovi književni dometi nisu viši od literature zavičajnih pisaca, ali po kvalitetu ipak nadmašuju dela samog Negrišorca i Radulovića, što zapravo i nije neki uspeh.

Kada bi se neko čestit pozabavio čitanjem i revalorizacijom književnog dela dr Špire Matijevića, a to znači njegovog čitavog opusa, filološkog pre svega – on bi najverovatnije mogao doći do zaključka da njegovo delo predstavlja neraskidivu sponu kako sa bosanskom tako i sa slovenačkom književnošću. I da odatle treba crpiti kapacitet za razumevanje njegovog lika i dela, a ne iz njegove tragične smrti koja, ma kako strašna bila, ne može biti meritorna u književnom nagrađivanju, kako to naprednjaci žele da predstave. Tada bi se promenili i članovi iz pravilnika ove nagrade, koja bi se onda možda dodeljivala isključivo za dela iz oblasti filologije (komparativnog čitanja bosanske i srpske književnosti, recimo) ili prevođenja književnih dela iz bivšeg jugoslovenskog konteksta (slovenačka i makedonska književnost). Verujem da bi to približavanje istini doprinelo opštem ozdravljenju ne samo ove nagrade, već i književne scene koja se trenutno nalazi u terminalnom stadijumu delirijum tremensa.

Peščanik.net, 28.02.2026.

Latest posts by Saša Ilić (see all)

Dr Špiro u naprednjačkim kučinama - 28/02/2026

Jahači magle - 21/02/2026

Konjuhradice - 11/02/2026

© Peščanik