Upravo je u toku nešto što se zvanično naziva „javna rasprava o Nacrtu zakona o unutrašnjim poslovima“. Mislim, i to sam već pre nekoliko dana rekao za medije, da su i način na koji se to vodi i sadržina Nacrta o kom se vodi, sa stanovišta stvarnih javnih interesa praktično besmisleni.

Što se famozne javne rasprave tiče, činjenica da je za nju određen najkraći mogući zakonom predviđen rok, u vreme praznika, sa dosta neradnih dana, da je potencijalnim učesnicima u raspravi uvid u inače vrlo obiman tekst nacrta omogućen praktično u zadnji čas, te da se, sem u Beogradu, javne rasprave ne organizuju u najvećim gradovima, Novom Sadu i Nišu, već u dva znatno manja grada, neizbežno upućuje na zaključak da se sprovodi samo pro forme, jer je zakonska obaveza, a zapravo se ne želi da javnost ostvari uticaj na sadržinu zakona.

A što se te sadržine tiče, i na osnovu površnog pogleda može se konstatovati da su brojna rešenja artikulisana tako da omogućavaju „široka“ tumačenja pa tako, pogotovo uz naknadnu podzakonsku aktivnost, i zloupotrebu ovlašćenja i povrede prava građana. Ali nije kvalitet pojedinih konkretnih rešenja u Nacrtu ono što zaslužuje posebnu pažnju. Zapravo, makar da to deluje paradoksalno, mnogo su vrednija pažnje rešenja kojih u Nacrtu nema a iz različitih razloga su se, sa velikim stepenom verovatnoće, mogla........

© Peščanik