Na XVII REKOM Forumu, održanom 12. i 13. decembra 2025. godine u Zagrebu, jedan od najživljih panela bio je posvećen studentskim protestima u Srbiji i pitanju da li oni mogu prevazići nasleđene identitetske narative iz ratova devedesetih.

Protesti su, kako je u uvodu panela istakao moderator, profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu Aleksandar Maršavelski, nastali kao reakcija na korupciju, nasilje i autoritarnost, a ne na etničke ili identitetske teme. Međutim, tokom protesta pojavljuju se i grafiti poput „Nema predaje“, „Ne damo Kosovo“ i „Aco Šiptare“, što pokazuje koliko su narativi prošlosti i dalje prisutni u društvu.

Studenti su govorili o ograničenjima protesta, o nacionalističkim porukama koje se pojavljuju na ulici, o ratnim veteranima koji ih ponekad štite od policije, o odnosu prema Evropskoj uniji, ali i o sopstvenim dilemama u vezi sa prošlošću.

Kapacitet protesta za transformativne promene

Većina studenata smatra da studentski protesti nemaju kapacitet da promene dominantne narative o prošlosti. Fokus protesta je pre svega na obnovi institucija i demokratskih procedura.

Mila Pajić, studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (u egzilu), smatra da studentski protesti nemaju transformativnu moć u pogledu tranzicione pravde, pomirenja sa prošlošću, pa čak ni u pogledu podizanja svesti. Kako kaže, protesti nisu nastali iz potrebe da se otvori pitanje ratova. „Ovaj protest nije nastao zbog prošlosti. On je nastao zbog sadašnjosti – zbog nasilja, zbog korupcije, zbog toga kako ova država funkcioniše.“

Istovremeno je ukazala da učesnici protesta izgovaraju i parole koje pozivaju na solidarnost i drugačiji odnos među ljudima. Na protestima se čuju poruke o solidarnosti, zajedništvu i međuetničkoj saradnji, kao i poruke da se društvo više ne sme deliti i da se zločini iz prošlosti ne smeju ponoviti. „Ali sve ostaje na nivou tih parola.“

Pajić upozorava i da nedostatak znanja o ratovima devedesetih predstavlja ozbiljan problem za generaciju koja danas ulazi u politiku. Govoreći o nedavnoj medijskoj polemici o takozvanom „sarajevskom safariju“, istakla je da je ta tema pokrenula razgovor o opsadi Sarajeva među mladima, o čemu se ranije vrlo malo znalo. Međutim, upozorila je i na opasnost politizacije takvih optužbi. Ako bi se, kaže, pokazalo da optužba nije tačna, postoji rizik da ljudi počnu da dovode u pitanje i druge, već utvrđene činjenice o ratovima devedesetih.

Sličan stav izneo je i Branislav Đorđević, student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (u egzilu). Prema njegovim rečima, studentski pokret nema snagu da sam pokrene transformativne društvene promene. „On je zamišljen da nas dovede u neko pred-demokratsko doba, gde ćemo mi imati tu oročenu vladu ili šta god, koje će da dovede do toga da mi imamo normalne institucije, da bismo kasnije mogli da se bavimo i tranzicionom pravdom.“

Jovan Dražić, takođe student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (u egzilu), ocenio je da protest ima ograničen politički domet. „Studentski protest može da otvori prostor za političku promenu, ali ne može sam da promeni društvo.“

Profesori: institucije kao prvi korak

Troje profesora koji su učestvovali u panelu sa studentima dele mišljenje da su studentski protesti pre svega usmereni na uspostavljanje odgovornih institucija. Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Ana Martinoli naglasila je da su prioriteti studentskog pokreta vezani za obnovu institucija. „Najvažnije je da se izgrade institucije države koje funkcionišu. Bez toga nema prostora za ozbiljne društvene promene.“

Sličan stav izneo je i Stevan Filipović, takođe profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. On smatra da je politička transformacija dug proces. „Tek kada imate institucije koje funkcionišu, možete očekivati i promene u odnosu prema prošlosti.“

Nataša Milićević, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ukazala je da pitanje suočavanja sa prošlošću dolazi tek u drugoj fazi društvenih promena. „Prioritet je izgradnja države i institucija. Tek posle toga dolazi pitanje transformativnih promena.“

Zaključak diskusije bio je da studentski protesti mogu otvoriti prostor za političke promene, ali ne i za neposrednu transformaciju dominantnih istorijskih narativa.

Nacionalističke parole na protestima

Jedna od tema bila je i pojava nacionalističkih poruka na protestima.

Branislav Đorđević bio je vrlo kritičan prema takvim porukama. Govoreći o skandiranju „Aco Šiptare“, rekao je: „Ne možemo da koketiramo i da flertujemo. Zalažemo se za solidarnost i za ljudska prava, a govori se ‘Aco Šiptare’, što je i sudskim presudama utvrđeno kao krivično delo.“

On smatra da pokret koji želi da uspostavi demokratske standarde mora otvoreno govoriti i o ratovima devedesetih. „Dosta smo mi tokom godina pazili da ne kažemo da je u Srebrenici bio genocid zato što će se jedan deo ljudi naljutiti. Nek’ se ljute i nek’ samo odrastu.“

Lana Kocić, studentkinja Pravnog fakulteta u Nišu, smatra da skandiranje „Aco Šiptare“ nije usmereno protiv Albanaca. „Ja sam gotovo sigurna da to nije zato što misle da su Albanci loši ljudi, već zato što smatraju da Aleksandar Vučić radi u njihovom interesu.“

Ratni veterani na protestima

Posebna tema bila je prisustvo ratnih veterana na protestima. Studenti su ukazali da veterani ponekad imaju ambivalentnu ulogu – s jedne strane štite studente od policije, a s druge strane predstavljaju generaciju koja je učestvovala u ratovima devedesetih.

Branislav Đorđević je naglasio da problem nisu ljudi, već glorifikacija uniforme. „Poenta je da se mi otarasimo tih uniformi, poenta je da mi te ljude rehabilitujemo, da oni nemaju ožiljke tog rata i da oni izađu i kažu nama priču koju su oni doživeli, kako mi ne bismo ponovili iste greške. A ne da glorifikujemo uniforme.“

Društvene promene na ličnom planu

Student Fakulteta političkih nauka u Beogradu Davud Delimeđac skrenuo je pažnju na to da je generacija koja danas protestuje duboko obeležena nasleđem ratova i sankcija. „Na Balkanu je generacija koja je produkt ratova i sankcija… mi smo, kao generacija, jako duboko vezani sa svim tim događajima i ne da ćemo se baviti njima, nego ih i živimo – oni su deo našeg identiteta. Mi se moramo baviti tranzicionom pravdom, jer smo mi suštinski proizvod tranzicione pravde.“

On je sa učesnicima Foruma podelio i jedan trenutak koji je za njega predstavljao važan simbol promene tokom protesta. Kada su studenti iz Novog Pazara marširali ka Kragujevcu da učestvuju na velikom protestu 15. februara 2025. godine, izgovorio je rečenicu koja je kasnije počela da se prepričava među studentima i u javnosti: „Studenti Novog Pazara se trenutno po prvi put osećaju kao građani Republike Srbije.“

Delimeđac kaže da je ta rečenica uticala na studente iz Novog Pazara da na sledećem protestu po prvi put slobodno nose zastavu sandžačkih Bošnjaka. „To je bio trenutak kada sam shvatio da su se možda neke stvari počele menjati u glavama ljudi.“

On zaključuje da je studentski pokret, bez obzira na njegov politički ishod, već doneo određene promene na ličnom planu. „Srbija u mojim očima postaje bolja zemlja. Svi smo mi za ovih godinu dana na neki način postali empatičniji i saosećajniji. Počeli smo da plačemo na ulicama i čini mi se da smo pojedinačno postali bolji ljudi – što je za mene dovoljno, šta god da bude sa svim ostalim.“

Odnos prema Evropskoj uniji

U završnici panela studenti su govorili i o odnosu Evropske unije prema protestima. Više učesnika izrazilo je razočarenje time što Evropska unija, uprkos policijskoj represiji, i dalje održava političku saradnju sa vlastima u Srbiji.

Boris Kojčinović, koji je nedavno diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, bio je vrlo jasan da se o EU govori „sa rukavicama“ i da Evropska unija nije reagovala onako kako se sada naknadno predstavlja. „Pravimo se kao da je Evropska unija odmah reagovala, pravimo se kao da je Evropska unija odmah prepoznala šta se dešava u Srbiji – ali kao da ne postoje neka spoljna politika i drugi politički interesi.“

On je postavio i ključno pitanje odnosa EU prema vlastima u Srbiji i studentskom pokretu. „Kako je on onda bolji sagovornik Evropskoj uniji od studentskog pokreta, za koji možda znaju ili ne znaju da li teži Evropskoj uniji?“ Kojčinović je ukazao i na to da se evropska zastava retko pojavljuje na protestima, jer je režim kroz medije predstavio Evropsku uniju kao nešto negativno.

Studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Natalija Petrović opisala je kako izgleda medijska kampanja protiv studenata. „Režim je kroz medije predstavio Evropsku uniju kao lošu. Niko od građana Srbije, ma koliko obrazovan bio, nije imun na propagandu.“

Kao primer navela je tekst u tabloidu Informer u kojem su studenti koji su došli u Zagreb na REKOM Forum označeni kao „srbomrsci“ koji se zalažu za priznanje genocida u Srebrenici i priznanje Kosova.

Petrović je podsetila i na studentske akcije koje nisu dobile adekvatan odgovor evropskih institucija. „Mi, kao mladi koji smo vozili bicikl četrnaest dana do Strasbourga, koji smo trčali ultramaraton do Brisela – nismo dobili nikakvu reakciju. Rezolucija Evropskog parlamenta došla je toliko kasno. Mi smo se nekako razočarali.“

Davud Delimeđac je ukazao i na paradoks odnosa prema Evropskoj uniji u Srbiji. „Jako je poražavajuće, ali statistika govori da je podrška Evropskoj uniji 2001. godine, dve godine nakon NATO bombardovanja, bila veća nego danas.“

U završnici panela moderator Aleksandar Maršavelski upozorio je da studentski protesti, iako važni, ne mogu sami dovesti do promene vlasti. „Bez komunikacije i saradnje sa Evropskom unijom teško je očekivati promenu režima.“

Panel je pokazao da studentski pokret u Srbiji okuplja generaciju koja je politički svesna i spremna na kritičko preispitivanje društva. Istovremeno, studenti i njihovi profesori smatraju da protesti sami po sebi ne mogu promeniti dominantne narative o prošlosti, već da je njihov osnovni cilj obnova institucija i demokratskog poretka.

Peščanik.net, 10.03.2026.

© Peščanik