Dokle ćemo čekati da naš vlasnik takoreći sam smišlja kako bi se sve mogao svetiti neposlušnim i nadasve nezahvalnim podanicima? Svako može biti pretučen, nestanut, otet, optužen za rušenje ustavnog poretka, himere od koje nam nisu ostale ni ruševine, ali zar ne zaslužujemo mi još kaznenih mera, i koliko ih je još na raspolaganju vlasniku?

Tek prateći duševne muke Dačićeve (nije lako prekovremeno i prekomerno lagati: od Miloševićevog uspona pa sve do Vučićevog i vlastitog pada), puklo mi je pred očima koliko smo svirepo i bestijalno tukli policajce. Koji su sve budista do budiste, i bilo bi im prijatnije kad bi šetali u nekakvim alvatnim gandorama, gologlavi i sa frizurom poput šefa vladajuće partije, i kad bi pevali himne prirodi, bilju, reljefu, deltama reka i zalasku sunca, umesto što su već mesecima u teškoj opremi za razbijanje nas, a tu im opremu ja kupio, i borna kola, i hamere, i čizme kojima onaj što ih duži morati šutnuti u prepone svakog ko nije imao ludu sreću da bude u srcu stampeda, nego je zaostao, kao što zaostane mladunče dok krdo beži pred smrtnom opasnošću, i predatori, koji su isto Božija stvorenja, kako da ga onda ne rastrgnu i ne rasparčaju njegovo još toplo telo na nejednake časti; tu skupu čizmu gledao sam u akciji, nadomak zdanja PIO fonda, moje druge kuće takoreći, ali, našto nabrajati unedogled šta smo sve kupili našoj policiji, od bojnih otrova do zvučnog topa: ne dovijaj se kako da........

© Peščanik