Roditelji gimnazijalaca iz Novog Sada pišu molbu patrijarhu i Sinodu, da im potonji pomognu u njihovoj, izrazimo se tarantinovski, „Radivoje situation“. Ako je pismo Njegovoj svetosti u prvi mah i laskalo, verujem da je usled zaveta na skromnost i smernost, ubrzo sebe blagoukorila: „Nemoj, Prvoslave grešni, da te obliva ovolika milina: to je taština i muka duhu. Drugo, ili prvo: ne znaš odgovor.“

Priznajem da ni ja ne znam kako bih odgovorio: zbog zuluma Države – direktor Radivoje je državin prirodni i takoreći neizbežni izdanak – pošiljaoci upućuju S.O.S. ustanovi koja je konštitucijom sanitarno odvojena od Države.

A opet, ako je nekome sinulo da piše Crkvi, zašto da ne presavije tabak, pa skoro u svakom stoleću Crkva je učinila nešto dobro, jeste u ovom veku malo prikočila sa tim svojim svetosavljem, ali zašto joj ne pružiti priliku, polje rada: „Ljudi, dajte da pišemo patrijarhu. Direktor jeste vučićevac, ali je pre svega verski fanatik, zamlata kakva se retko rađa, zar ne bi pre poslušao Porfirija nego Dejana Vuka Stankovića, ili samog Vučića?“

Ostalo je, što se kaže, istorija: pismo je sročeno, ima svečani ton, ali i jasnoću neophodnu da patrijarh razume ovaj jedinstveni moleban, jer ovo jeste združena molitva dva pokolenja. Da ja imam unuke koji idu u tu gimnaziju predložio bih da se ovo dopiše: „Mi pravoslavci, kao........

© Peščanik