Davno je Arsen Dedić napisao pesmu o ljudima i psima. To je elegija, balada i basna. Pas i čovek su zajedno, na granici velike tuge. Psi koji su slobodni, postaju nečiji najbolji prijatelji. I šinteri imaju svoje ljubimce koje su zarobili, nikome nego njima nije lakše da usvoje pseto.

Jedna od slobodnih definicija psa može da glasi ovako: to je nekada bio vuk koga su pripitomili a on se prilagodio. Pre nekoliko godina vladar je poželeo da se prikaže kao daleki pasji predak i postavio svoj vučji profil na uvid javnosti. Odatle i prezime koje ne podleže porazima. Stotine ulizica i podanika iz redova beznačajnih stvorova, pretvorili su se od kerova u kurjake i pokazivali sebe kao članove moćnog čopora. Bila je to pandemija vučjeg nakota u Srbiji, kampanja brzog razmnožavanja tih zveri koje su nestale isto tako naglo kao što su nadošle.

Već nekoliko godina o vukovima koji su se naglo nakotili među radikalima, ne znamo ništa. U šta su se pretvorile te životinje, ponosni lovci sa kojima se sudbina igrala sve do poniženja?

To za sve nas ostaje tajna preobražaja i brze evolucije. Opit sa........

© Peščanik