Ovaj tekst je, pre svega, podrška za devetoro zaposlenih na N1 koji su ustali protiv cenzure i mobinga Branislava Šovljanskog.

Početkom jula ove godine, prekinuo sam saradnju sa portalom N1 zbog pokušaja cenzure.

O tome je na ovom mestu pisala Vesna Rakić Vodinelić, neosporno dokazujući cenzorski poduhvat Vojislava Stevanovića, službenika N1.

Bio sam uveren da je to samo jedan eksces dokazivanja pravovernosti tamo gde se to dokazuje, a da N1, nezavisno od sudbine mojih tekstova, može da ostane to što je bio u doba Jugoslava Ćosića i Igora Božića. Bio sam u krivu.

Pre nekoliko dana, Danica Vučenić je ugostila Zorana Kesića, i tokom razgovora pokrenula pitanje cenzure u svojoj kući. Navela je primer o kome je reč na početku ovog teksta.

Direktor N1 je zabranio reprizu te emisije.

Gostujući na svojoj televiziji takvu redukciju je obrazložio navodno netačnom tvrdnjom o cenzuri koju je Danica iznela u razgovoru sa Kesićem. Neposrednom cenzurom Danice i Kesića, Šovljanski je pokušao da spreči glasove o tome da ima cenzure.

Rekao je da kolumnistima niko nije određivao šta da pišu. Osim što je na moju mejl adresu Vojislav Stevanović – koga ne poznajem, pa se javio upadom – 1. jula predveče poslao prividno uljudno ali preteće uputstvo o tome kako se pišu kolumne. Iste večeri sam se odjavio, inače vrlo korektnoj urednici portala Jeleni Petrović.

Od svih 312 tekstova koje sam napisao za šest godina, Šovljanski je, gostujući kod Nataše Miljković našao makar jednu reč koja je dokaz da u svojim tekstovima sipam........

© Peščanik