Nemačka je izgubila svog najznačajnijeg javnog intelektualca. Svet je ostao bez jednog od svojih najuticajnijih filozofa. Smrt Jirgena Habermasa u 97. godini došla je u vreme kad se politička kultura za koju se on zalagao u sopstvenoj zemlji našla pod velikim pritiskom. Njegova filozofska vizija „prijateljskog suživota“ – freundliches Zusammenleben – čini se nedostižnom u doba globalnih kulturnih ratova koji razjedinjuju ljude. Opet oživljavaju uporne rezerve prema njegovom delu, posebno na levici: preveliki je racionalista, sklon je konsenzusu, suviše je liberalan, naivno shvata istorijski napredak. S druge strane, provokatore koji govore o dobu „mračnog prosvetiteljstva“ u stvari ne zanima jedan od najelokventnijih branilaca stvarnog prosvetiteljstva. Kako kaže njegov blizak prijatelj, reditelj Aleksandar Kluge, Habermas je razumeo da živimo u opasnim vremenima i da treba prionuti na posao u filozofskoj radionici. A za taj posao su nam neophodni neki njegovi alati.

Jirgen Habermas je rođen 1929. Presudan intelektualni momenat u njegovom životu možda nije oslobođenje od nacizma 1945, već to što je ranih 50-ih shvatio da mentaliteti koji su omogućili fašizam i dalje postoje – i da se mnogi ljudi čijem se delu divio ne kaju zbog svog saučesništva u nacističkom režimu. Habermas je u mladosti želeo da radi kao novinar i izbio je na javnu scenu jednim novinskim člankom u kome je kritikovao Martina Hajdegera zato što se i dalje divi „unutrašnjoj veličini“ nacističkog pokreta. Habermas je pisao novinske eseje preko sedamdeset godina i nikada nije izgubio osećaj za trenutak u kome treba započeti debatu i koju osobu treba izabrati za protivnika i za polemičko zaoštravanje intelektualnih i moralnih suprotnosti.

Deo njegovog filozofskog programa bio je oslobađanje od jednog smisla filozofske dubine (Tiefsinn) koja lako može preći u političko slepilo. Pridružio se Frankfurtskom institutu za društvena istraživanja, poznatom kao Frankfurtska škola, jer ga je privukao imperativ spajanja teorijskog rada sa empirijskim naučnim društvenim radom u službi većeg progresivnog cilja. Umesto sedenja na prestolu sveukupnog akademskog znanja (Wissenschaft), filozofija treba da doprinosi raznim oblicima interdisciplinarnog rada. Pokazalo se da je Habermas bio suviše radikalan za doajene Škole – Teodora Adorna i pogotovo Maksa Horkhajmera. Oni su smatrali da su podsećanja na marksizam u jezgru prvobitnog programa Škole nezgodna dok Zapadna Nemačka doživljava munjevit ekonomski napredak (i kad Institut očekuje donacije od nemačkih industrijalaca). Habermas je zbog toga želeo da njegov mentor za habilitaciju bude Volfgang Abendrot, jedini marksistički profesor koji je u to vreme predavao u Saveznoj Nemačkoj.

Knjiga koja je iz toga proizašla – Strukturna promena........

© Peščanik