Liban je bio politička grobnica Benjamina Netanjahua i u njegovom prvom mandatu. Komplikovana situacija u Libanu nije nastala njegovom krivicom: on je od svojih prethodnika nasledio bezbednosnu zonu, opasne strateške tačke i mrtve vojnike. Ali je propustio da primeti promenu javnog mnjenja nakon pada helikoptera i Ansarija zasede 1997. što je razotkrilo beskorisno prisustvo vojnika u Libanu i pokrenulo uspešan protest „Četiri majke“.1

Netanjahu je razmatrao povlačenje iz libanskog bezbednosnog pojasa, ali se nije usudio. Onaj ko je razumeo trenutak i iskoristio priliku je bio njegov protivnik Ehud Barak, koji ranije nije uspeo da se nametne (kako su tada govorili) kao lider opozicije jer nije pružio ubedljivu političku alternativu koja bi zamenila Likud. Nekoliko meseci pre izbora 1999. Barak je u emisiji kod Dana Margalita objavio da će, ako bude izabran za premijera, povući izraelsku vojsku iz Libana u roku od godinu dana.

To je bila prelomna tačka u njegovoj kampanji. Barak je tada porazio Netanjahua i, što je neobično za izraelsku politiku, održao reč naredivši jednostrano povlačenje iz Libana u junu 2000, manje od godinu dana nakon što je........

© Peščanik