Jeste, za birače, a ne za studente i njihovu (anonimnu) listu, ne za stranke opozicije i njihove raz/ujedinjene liste, nego baš za nas, za žitelje Srbije, jer su za nas ovi izbori (netom raspisani) ipak najvažniji. I ne samo što su nama biračima važniji nego akterima koji pretenduju na to da nas na tim izborima predstavljaju, nego, pobogu, nešto je valjda i do nas, i deo odgovornosti za rezultat na tim izborima pada valjda i na naša leđa. Ili smo se pomirili s tim da budemo… odnosno uverili sebe da jesmo (a nismo) nesposobni i nemoćni i da neko radi sve umesto nas a tobože u naše ime i za našu korist. Uzmimo stvari u svoje ruke, to hoću da kažem. I dišimo duboko.

1. Jeste, ulog je ogroman i, srazmerno njegovoj veličini, ogromna je i (naša) odgovornost. Zato – prvo pravilo: bez straha. Iz straha ne samo od poraza nego i od priznanja da ćemo za poraz, pored ostalih, biti krivi i mi, dakle baš mi, fokus bismo da pomerimo s nas (isključivo) na same aktere izbora da bismo mogli posle da kažemo – evo, oni su (opet) krivi, i tako se zaštitimo od sopstvenog osećanja krivice i sopstvene griže savesti. Isto smo uradili i devedesetih i evo gde nas je to dovelo.

2. Pošto smo skupili hrabrost, toliko koliko je imamo, a nije ostalo previše, takva je situacija s vremenom postala – zastrašujuća, postavimo sebi cilj: pobeda na izborima.

3. U vezi s ciljem – važno je samo ostvariti cilj, ništa više (ni manje), i ništa pored toga. Stalno sebi ponavljati šta je (jedini) cilj i ponašati se u skladu s tim.

4. U odnosu na cilj, odrediti prioritete i osmisliti šta se radi do dana izbora i na dan izbora. A to znači – šta obavezno mora da se uradi, a na šta ne treba........

© Peščanik