Igrač je Božo Koprivica. Bolja prošlost je jugoslovenska. Izmišljena jer nikada nije postojala, osim u Boži Koprivici i oko njega. Pored raznih talenata koje je imao – a najvažniji je talenat da se bude dobar čovek – Božo Koprivica je umeo, bio sposoban i da živi u svetu koji je sam izmislio. Možemo ga zvati jugoslovenskim ili navijačkim ili uličnim, svejedno. Uvek je to isti svet.

Svet u kome je sve moralo biti gest. Pa bismo Božu Koprivicu mogli pamtiti i kao čoveka gesta. A gest podrazumeva viteštvo ili uličarstvo, svejedno. Mogao bi biti i dribling. Jer je uvek na stvari jedno te isto – mora se biti hrabar, moralan i lep. Ne samo lep u fizičkom smislu, nego lep u skladu s estetikom koja se graničila i često prožimala s moralom.

Božo Koprivica bio je i čovek patosa, kao u nekoj španskoj ili turskoj, svejedno, seriji. I nema u tome ničeg banalnog i jeftinog. Naprotiv, jake emocije i povišen ton kod njega su uvek bili u vezi s hrabrošću, dobrotom i lepotom. Božo Koprivica kao da je verovao da je baš u svakoj prilici, ali baš u svakoj, uvek na stvari izbor između ispravnog i rđavog ili lepog i ružnog.

Dribling mora biti lep, a ne potcenjivački. Dribling mora imati svrhu, a svrha je da se pobedi u skladu s pravilima, i bez, ali svakako bez potcenjivanja protivnika. Zato fudbal, u koji je bio zaljubljen, nije za njega bio samo igra, veština, koliko god uzvišena, umetnost dakle. Bio je ideologija. Kao što je ideologija bila i njegovo insistiranje na muškosti/viteštvu/časti.

Čudo je koliko je Božo Koprivica bio na ivici da zbog svih tih s pravom prezrenih stvari kao što su fudbal, navijanje, muškost, koje su mu značile sve u životu, sklizne u banalnost opravdano prokazanih opštih mesta i, koliko sam ga ja poznavao i čitao, nikada nije proklizao. Jer sve su te razne stvari za njega uvek bile jedno i isto – polja dokazivanja da se može biti hrabar, dobar i lep.

Da još postoji Jugoslavija, sada bismo pisali kako je imao težak život, i teško detinjstvo, a ipak je uspeo da u takvom životu postigne mnogo i ostavi mnogo iza sebe. Ja bih rekao, bez razmišljanja, da je iza sebe ostavio neobične, a izvanredne knjige. Kad bih razmislio, rekao bih da je iza sebe ostavio sliku da se može biti hrabar, dobar i lep, tako što će se to pokazivati u svakoj mogućoj prilici.

Zato on ni svoje detinjstvo ni svoj odrasli život nikada ne bi opisao kao teške. Bio je to niz situacija u kojima je on dobijao priliku da napravi gest, da pokaže da se može biti i hrabar i dobar i lep i kad okolnosti idu protiv toga – dobar život za jednog viteza, navijača, muškarca, rekao bi Božo Koprivica, barem ja verujem da bi tako rekao. Tako sam čitao njegovu knjigu Samo bogovi mogu obećati.

Fudbal je Božo Koprivica romantizovao preko svake mere. Da je neko drugi to radio, bilo bi otužno. Samo što Božo Koprivica to nije radio, on je to živeo. Za njega je fudbal bio viteško polje siromašnih. U srednjovekovnoj prošlosti, vitezovi su mogli biti samo aristokrate, u socijalizmu, svako je mogao biti vitez, ako je siromašan, ako igra fudbal, i ako ga igra lepo i pošteno, čestito.

Aristokratiji po rođenju, feudalnoj aristokratiji, Božo Koprivica je stavljao nasuprot aristokratiju duha i morala na fudbalskom terenu. Krajnje ozbiljno, sa svom mogućom patetikom. Umesto fudbalskog terena stavite Jugoslaviju, i opet sve isto. Umesto fudbalera, stavite muškarca, i opet sve isto. Sve se to kod njega svodi na gest, na dribling, na hrabrost, lepotu i čestitost. Na volej i sluh, ako hoćete.

Navijati za Partizan, nije kod njega bila stvar proizvoljne strasti, bila je to logična posledica njegove ideologije muškosti i čestitosti, što je ravno jugoslovenstvu, što je opet ravno socijalizmu. U glavi Bože Koprivice, ne uopšte, naravno. I sve je procenjivao iz ugla te svoje ideologije – procenjivao sebe i sve druge. I to otvoreno govorio i pokazivao.

Stvar je u tome što nema tog fudbala, nije bilo te Jugoslavije, niti su muškarci ono što je Božo Koprivica zamišljao da treba da budu. Nije ih bilo nigde izuzev u njegovoj glavi. I sad zamislite taj napor, taj dribling, da sve to podignete oko sebe, živite u skladu s tim fiktivnim konstruktom i ubedite druge, svojim primerom, da to postoji. Takav je igrač bio Božo Koprivica.

Peščanik.net, 21.03.2026.

Srodni link: Dragan Markovina – I Božo je mogao obećati

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Igrač iz bolje (izmišljene) prošlosti - 21/03/2026

Kragujevačko (kao) opoziciono ikonoborstvo - 20/03/2026

State governed by law and rule of law (for Serbs) - 19/03/2026

© Peščanik