Igrač je Božo Koprivica. Bolja prošlost je jugoslovenska. Izmišljena jer nikada nije postojala, osim u Boži Koprivici i oko njega. Pored raznih talenata koje je imao – a najvažniji je talenat da se bude dobar čovek – Božo Koprivica je umeo, bio sposoban i da živi u svetu koji je sam izmislio. Možemo ga zvati jugoslovenskim ili navijačkim ili uličnim, svejedno. Uvek je to isti svet.

Svet u kome je sve moralo biti gest. Pa bismo Božu Koprivicu mogli pamtiti i kao čoveka gesta. A gest podrazumeva viteštvo ili uličarstvo, svejedno. Mogao bi biti i dribling. Jer je uvek na stvari jedno te isto – mora se biti hrabar, moralan i lep. Ne samo lep u fizičkom smislu, nego lep u skladu s estetikom koja se graničila i često prožimala s moralom.

Božo Koprivica bio je i čovek patosa, kao u nekoj španskoj ili turskoj, svejedno, seriji. I nema u tome ničeg banalnog i jeftinog. Naprotiv, jake emocije i povišen ton kod njega su uvek bili u vezi s hrabrošću, dobrotom i lepotom. Božo Koprivica kao da je verovao da je baš u svakoj prilici, ali baš u svakoj, uvek na stvari izbor između ispravnog i rđavog ili lepog i........

© Peščanik