Smejaću im se iz groba, prkosno – tako kaže Vučić i dodaje, metaforično, naravno. Naš ljubitelj metafora nekako uvek pravi poređenja tako da njima priziva smrt. Ume to psihoanaliza da objasni. I da onda objašnjenje proširi na čitav kolektiv: ako kolektiv izabere ili dopusti da takva osoba – dakle osoba potpuno podlegla nagonu prema smrti – bude na njegovom, kolektiva dakle, čelu. Taj nagon prema smrti ogleda se u sklonosti ka destrukciji i autodestrukciji. A to je ono što živimo deceniju i po.

Samo što Vučić laže. Nije da psihoanaliza ne ume da se nosi s lažovima: jer, nije stvar samo u istini, nego je važno i kako lažete, prema kom obrascu oblikujete svoje laži. Taj obrazac otkriva istinu o lažovu. Ali, ko će se ovde baviti još i psihoanalizom. Kasno je za to, uostalom; tu smo gde smo. Umesto da bez dobrog razloga crtamo psihološki profil lažova i razotkrivamo njegove osobine opasne po njega samog, ali i po sve nas zajedno, bolje je da podvučemo crtu i vidimo šta sigurno znamo.

A, ruku na srce, znali smo s kim imamo posla od samog početka. Ko je rušio i srušio jednu pristojnu državu – mislim na saveznu Jugoslaviju – pa onda i drugu – mislim na Jugoslaviju od Srbije i Crne Gore – sasvim sigurno se neće tu zaustaviti: srušiće i treću i četvrtu, samo ako mu se pruži prilika. A mi mu, kao kolektiv, prilike očigledno ne uskraćujemo; naprotiv, dobija ih od nas – recimo to tako – šakom i kapom. Još je smešnije bilo očekivati da će takva osoba poželeti da napravi pristojnu državu.

Teško da od rušitelja može postati graditelj. Samo što mi graditelja nismo ni tražili. Mi smo gledali da pobegnemo od svoje........

© Peščanik