Ovo bi trebalo da bude izborna godina u Izraelu, iako nije jasno kada će izbori biti raspisani: očekivalo se da će biti nakon aprilskih praznika, ali je onda počeo rat protiv Irana. Sada preovlađuje mišljenje da će se to desiti čim se SAD povuku iz vojnih operacija, a Netanjahu bude primoran da se vrati domaćem terenu. Premijer svakako ne prestaje da vodi funkcionersku kampanju u koju se uklapa i zakazana poseta američkog predsednika koji dolazi da primi nagradu povodom izraelskog Dana nezavisnosti. Savezništvo između dva opskurna političara ide tako daleko da Tramp za Netanjahua pokušava da izdejstvuje pomilovanje, preteći predsedniku Hercogu i predstavnicima izraelskog pravosuđa sankcijama ako odbiju da sarađuju. Da su izbori na pomolu ukazuje i informacija da je premijerov sin Jair otputovao u Mađarsku sa zadatkom da pomogne u Orbanovoj političkoj kampanji i stečeno znanje primeni kod kuće.

Opoziciona javnost i stranke traže izbore, ali nema garancija da bi značajnije promenili izraelsku stvarnost. Prema istraživanjima, snage opozicije i režima su izjednačene, te se lako može dogoditi da Likud nastavi da vlada zahvaljujući Netanjahuovoj beskrupuloznosti kada je reč o političkim kombinacijama. Opozicija je još uvek razjedinjena i bez jasne vizije o budućnosti zemlje. Javnost računa na bivšeg premijera Naftalija Beneta, čije je glavna prednost to da je sam stekao svoje bogatstvo (za razliku od Netanjahua koji „voli da jede ostatke sa bogataške trpeze“), i na bezličnog Gadija Ajzenkota koji ima oreol čestite osobe učvršćen pogibijom sina u Gazi u decembru 2023.

To su otprilike razlike na osnovu kojih bi birači trebalo da donesu odluku na izborima koji se smatraju sudbinskim. Međutim, ovi izbori nose i druge nepoznanice. Po prvi put u zemlji je na vlasti predsednik vlade koji može da ne prizna izborne rezultate, da se ogluši o odluku vrhovnog suda, da zaustavi sudske procese protiv sebe i odluči da ostane na vlasti. Antibibijevski blok nema odgovor na takav scenario.

Koliko je cionistička opozicija nedorasla situaciji u zemlji vidi se i po nameri da se kao centralna tema postavi pitanje budućeg karaktera zemlje. Izbor između Judeje i Izraela, teokratije i „jevrejske demokratske države“ u javnosti se predstavlja kao krucijalan. Premda zabrinjava primena zakona o razdvajanju muškaraca i žena u javnom prostoru i porast ovlašćenja verskih institucija, za izraelsko društvo je ključno pitanje povratka mirovnog procesa u javni diskurs. Kako se trenutno čini, za to su zainteresovane samo arapske stranke.

Iako opozicija ne može da pobedi režim bez arapskih mandata, uloga arapskih partija se minimizira, a izbori se svode na odmeravanje snaga u jevrejskom sektoru. Ni opoziciji ni režimu ne odgovara da arapske partije postignu značajniji uspeh, jer bi to poremetilo planiranu raspodelu mandata u Knesetu i zahtevalo spremnost na kompromis.

Arapska populacija u užem Izraelu je u vrlo teškoj situaciji. Njihove porodice u Gazi i na Zapadnoj obali izložene su teroru izraelske vojske i naseljenika, dok su oni sami meta policije koja ih hapsi na bilo kakvo iskazivanje solidarnosti sa palestinskim sunarodnicima. Pored toga, arapska zajednica je već neko vreme na udaru kriminalnih grupa. Mafijaške likvidacije, femicid i imovinski delikti su sa ovom vladom postali deo svakodnevice. Zbog visoke stope kriminala arapski preduzetnici su u januaru krenuli u štrajk koji je kulminirao velikim demonstracijama u Sahninu, a zatim i u Tel Avivu.

Visoka stopa kriminala je vezana za neefikasnost policije i rasizam ministra unutrašnjih poslova Itamara Ben Gvira, kao i za sistemsku diskriminaciju koja arapske građane gura u sivu zonu poslovanja i zaduživanja kod mafijaša, što nekad dovodi do oružanih obračuna u arapskoj zajednici.

Usled velikog pritiska javnosti, vođe četiri arapske partije – Taal, Hadaš, Balad i Raam – u januaru su potpisali dokument u kome su izrazili nameru da ožive Mešutefet (Zajedničku listu) i pokušaju da ponove uspeh iz 2015. kada su njihove partije osvojile 15 mandata. Ako savez ovih partija bude opstao, zajedno bi mogli da budu treća najveća snaga u Knesetu. Dobar rezultat arapskih partija je jedini način da se politika vladajuće koalicije porazi na izborima i da se izraelsko društvo izvuče iz moralnog kolapsa.

Arapske partije (pre svega Hadaš i Balad kao partije levice) do sada su mogle da računaju na manje od jedan posto jevrejskih glasova. Od rascepa Komunističke partije 1965. levica nije uspevala da privuče veći broj jevrejskih birača, te je sedamdesetih godina stvorena Hadaš, uz pomoć Crnih pantera i manjih levih stranaka, kao jevrejsko-palestinska partija. Jevrejsko-palestinski savez nikada nije zaživeo, a rat u Gazi je pokazao da mu nije privržena ni aškenazi populacija koja se smatra liberalnijim delom stanovništva. Posle 7. oktobra 2023. svi oni su redom izjavljivali kako ih je Hamasov napad „otreznio“ i raspršio sve zablude o miru na Bliskom istoku. Liberali, kao i ostali Izraelci, smatraju da su osveta i rat jedini pravi odgovor na Hamasov masakr.

I mizrahim, „istočnjaci“, to jest Jevreji poreklom iz arapskih država, koji bi zbog nižeg imovnog statusa mogli da budu zainteresovani za socijalne i ekonomske teme koje pokreću arapske partije, ispadaju iz izborne računice jer čine glavnu glasačku bazu vladajućeg bloka. Kako objašnjava profesor političkih nauka sa Univerziteta Tel Aviv, Joav Peled, njihova podrška je zasnovana na istorijskoj ogorčenosti zbog socio-ekonomske deprivacije koju su njihove porodice doživele u prvim decenijama useljavanja u Izrael.1

Mizrahim imaju sva građanska i politička prava, ali su socijalno marginalizovani i zbog toga njihov otpor prema laburistima opstaje do danas. Do osamdesetih godina i pojave stranke Šas oni se nisu uključivali u politički život, jer su pre svega hteli da se uklope u izraelsko društvo. Nakon smrti lidera Šasa, Ovadije Josefa, Netanjahu postaje njihov stalni partner uprkos svom sekularnom opredeljenju (dva razvoda, druga supruga nejevrejka) i privilegovanom aškenaskom poreklu. Oni ga doživljavaju kao borca protiv establišmenta. Činjenica da i u Netanjahuovom okruženju ima ljudi koji pokazuju prezir prema mizrahim trebalo bi da bude motiv za stupanje u savez sa palestinskim građanima, ali tome kao prepreka stoji nemerljivi značaj jevrejskog identiteta u Izraelu.

Opozicija pokušava da proizvede referendumsku atmosferu u kojoj bi se odlučivalo za i protiv Netanjahua. Ali to nije moguće bez njenog jasnog izjašnjavanja po čemu se razlikuje od režima. Odnos prema Gazi, Zapadnoj obali, Iranu i Libanu je identičan onom koji ima vladajuća koalicija, kao i davanje primata pitanju bezbednosti umesto zalaganju za mirovno rešenje.2 Izbori su pred vratima, a opozicionoj javnosti i strankama tek predstoji pronalaženje načina kako da se mobilišu građani obe zajednice.

Alternativa bi trebalo da bude očigledna nakon više od 6.500 ranjenih građana u mesec i po dana sukoba sa Iranom i Hezbolahom, uz stotine uništenih domova, ispražnjeni sever zemlje, decu koja još od korone nemaju normalnu školsku godinu. Izraelci su u ratu u Gazi pogazili sve etičke norme, ali možda će im proraditi instinkt samoodržanja. Opredeljenje za mir i uključivanje arapskih građana kao ravnopravnih partnera bio bi nekakav početak oporavka. Ako se to dogodi, Izraelce čeka period mrcvarenja i represije od strane režima koji se neće lako predati, jer na čelu Izraela sedi čovek koji u slučaju gubitka vlasti nema opciju života slobodnog građanina.

Peščanik.net, 09.04.2026.

Ekonomska nejednakost između mizrahim i aškenazim je smanjena tokom devedesetih godina prošlog veka. Otvaranje tržišta je dovelo do smanjenja ekonomskog značaja političkih veza i otvorilo prostor za malo preduzetništvo i zapošljavanje.

Jedino razmimoilaženje se javlja kod pripadnika ultra-ortodoksne zajednice zbog zakona o regrutaciji.

© Peščanik