A kad smo već pu nasljedstva, pitan ja ki’vo dan roditeljicu, ča će mi va teštament pušćat

Na znanje – prvo leh san šla pisat ov naš kantunić, šla san pu braniteljih i pojasnila ča ću pisat, zač i kad. Nisu imeli nikakoveh primjedbi, tako da ih vi ki mislite čitat ne morate niš poć pitat. Bolje j’ ovako leh pokle cela kumedija. Ako me pitate koga od njih san pitala, odgovor glasi – seh ke poznan, a poznan jih fanj i to po celoj Hrvackoj. Tema današnjeg pogovora su dve štorije z života. Prva dohaja z Gromišćine, točneje z Hrastenice, a druga z Gorskoga kotara, odnosno z Općine Brod Moravice, selo Velika Draga. Najprvo gremo na Gromišćinu. Ki’vo dan, jušto da ću se poć odbavit za na delo, zvoni mobitel, pogljedan – piše Edo Žeželić. Kako ja toga čovika jako volin i jako štiman, pušćala san odbavljanje i javila se. Mislela san da me zove aš opeta ima nekakovu akciju. To van je on Žeželić ki j’ iniciral Mlikaričin put, on do Kalići i šterne, on ča j’ okupil si Žeželići – veli i mići. Ma ov put ni bilo niš toga tipa, govori on mane:

–........

© Novi List