Sve češće smo svedoci razočaranja putnika koji pitaju vozača autobusa koliko je, recimo, još stanica do Bajlonijeve pijace, pa ostanu zblanuti kada se suoče sa „praznim“ pogledom čoveka za upravljačem. Taj vozač je savladao trasu puta, ali ne i jezik sredine u koju je izdaleka doveden. A, juče mi se prijatelj žalio koliko je imao muka da se objasni sa likom koji mu se pojavio na vratima sa kofom u rukama. Ispostavilo se da je Nepalac zadužen za pranje stepeništa. Takvih susreta će biti sve više.

Mnogi bi kazali – po neko sluđen propagandom, a velika većina rezignirano i s dozom cinizma – da je to cena našeg ulaska u „zlatno doba“. Skloni apsurdu bi dodali kako smo i mi nekada tako išli u Nemačku. Jesmo, ali je jedna od bitnih razlika da se tada Nemci nisu masovno iseljavali iz svoje zemlje.

Bilo kako bilo, suočeni smo sa najezdom naših nekadašnjih prijatelja iz doba nesvrstanosti. Najmanje je važno da li će već sutra doći baš 100.000 Ganaca i Gankinja (da se naučimo, ispravno je i Ganjana/Ganjanki i Ganijaca/Ganijki). Trend je neminovan, a sigurno je da će proći još decenije pre nego što poslednji autohtoni stanovnik ove zemlje – bilo da je Šumadinac, Vojvođanin ili Sandžaklija – ugasi ono poslovično svetlo i zatvori za sobom vrata.

No, okrenimo se trenutnim brigama. Ostavićemo po strani ekonomske, političke i druge dileme izazvane izmenom strukture radno aktivnog stanovništva, pa ćemo se zadržati na zdravstvenim rizicima. Zemlje – veliki uvoznici radne snage – obično obavljaju trijažu, uključujući zdravstvene preglede, lokalno, na području odakle se regrutuju imigranti. Time se štedi na nepotrebnim putnim troškovima, a detaljno ispitivanje zdravlja, uz dalje praćenje, svakako sledi i po dolasku. Priroda pregleda zavisi od zemlje porekla imigranata.

Nama radnici najviše stižu sa Indijskog potkontinenta (Indija, Pakistan Bangladeš, Nepal, Šri Lanka), a sada, kako vidimo, pridružiće im se i ešeloni iz podsaharske Afrike. To su delovi sveta koji su enormno napredovali tokom poslednjih decenija, dok smo se mi bavili ratovanjem, batrgajući se potom u tranzicionom blatu. Ipak se iz doba kolonijalizma i ekstremne bede ne iskače se ni brzo, ni lako. Tamo se govori o dvostrukom bremenu bolesti: sve veći problem su hronična nezarazna i degenerativna oboljenja, koja u Indiji, recimo, učestvuju sa 66 odsto u strukturi svih uzroka smrti; s druge strane, zaraze su još uvek važan uzrok obolevanja i umiranja.

Govori se čak i o „trećem bremenu“ koga čine rizici vezani za pojavu novih, uglavnom infektivnih uzročnika sa epidemijskim i pandemijskim potencijalom. Da bi se shvatila veličina problema treba imati u vidu da se, od sticanja nezavisnosti 1947. godine, populacija Indije i Bangladeša (nekada Istočnog Pakistana) povećala za po više nego četvorostruko – u Indiji sa 340 na 1460 miliona, a u Bangladešu sa 40 na 175 miliona. Rekorder je Pakistan čije je stanovništvo naraslo za 8,5 puta, sa 30 na 255 miliona. To mnoštvo je moralo sebi da obezbedi životni prostor, pa su krčene šume i širene urbane celine.

U Indiji je 1951. godine 17 odsto stanovnika živelo u gradovima, a danas ih je preko 35 odsto. U Pakistanu je urbanizacija dostigla skoro 40 odsto, ali 46........

© Danas