Ne znam da li iko zna šta su bile stvarne namere i cilj poziva na debatu. Ne verujem da je predsednik pomislio da može da prevari studente ili one koji podržavaju njihov bunt, da će uspeti da ih namami da izađu na megdan rečima. Neću ni da pomislim da predsednik veruje da bi takav okršaj pred kamerama mogao da bude pomoć i početak smirivanja i izlaza iz krize. To bi mogao samo onaj ko pameti nema, ko je sa uma sišao.

Verujem da je poziv odbijen zbog toga što se sa predsednikom ne može razgovarati, što je opštepoznato i da su to imali u vidu studenti jer su bar jednom videli kako izgleda pokušaj novinara da čuju šta on misli o nekom važnom aktuelnom pitanju, njihove neuspele pokušaje da postave pitanje ili su videli kako se ljuti ako mu se pitanje ne dopada, kako opominje novinare i uči ih redu, ispravlja, podučava, optužuje za loše namere, vređa, ismeva, nipodaštava, ili kako pokazuje raspoloženje i kad ćuti, grimasama koje pravi i ubitačnim pogledima dok novinar govori.

Znali su da se pokušaji intervjua sa njim pretvaraju uvek u monolog.

Mislim da je sve to uticalo na odluku da ne dobije priliku da se igra sa studentima i da sa njima debatuje, da pred kamerama govori nezaustavljivo i potvrdi da ne zna da se umeri i odupre dražima koje pruža osećaj kada su kamere uperene prema njemu, da može da govori do iznemoglosti, da se hvali nabrajajući uspehe i da ponavlja koliko radi, kako je umoran, sve po principu „Falite me usta dok vas ne pocepam!“
Predsedniku je ostalo da nastavi da se igra uličnih borbi i spasavanja naroda na različite načine, isprobavanjem različitih taktika i metoda.

Pozivom na debate zadao je medijima temu kojom će se baviti, političkim oponentima i analitičarima otvorio prostor da se pojave i analiziraju ponudu, da o njoj pripovedaju, ali da govore i o njemu i da se bave likom i delom........

© Danas