Subota, 3. maj, jutro. Prolazim kroz dnevnu sobu i bacam pogled na televizijski ekran na čijem dnu krupnim slovima piše „dve godine od tragedije u 'Ribnikaru'“, i izlazim na terasu. Lep, sunčan dan. Ispijam svoju prvu kafu uz „Divlje detektive“ Roberta Bolanja. Meksiko, sedamdesete godine prošlog veka. Neki mladi pobunjeni pesnici. Odlažem knjigu i prisećam se onog 3. maja i svog šoka od prvih vesti. Gde smo dve godine kasnije?

Uzimam telefon i otvaram gugl, po navici. Prva vest na koju nalećem glasi: „Trećeg maja spremite osmeh“, uz fotografiju gradonačelnika Beograda. Naslov je toliko neverovatan, da sadržaj vesti odmah proveravam na zvaničnom instagram nalogu lokalne vlasti u prestonici (Beogradske.manifestacije), a onda, i dalje u neverici, odlazim i na sajt Grada Beograda.

I tada nastaje prava pobuna mojih unutrašnjih organa. Naravno, telo se uvek buni kada ne želi da prihvati ono što mozak saopštava, ono što prenosi kao obrađenu senzornu informaciju, u ovom slučaju dobijenu od čula vida, a od onoga što su moje oči videle tog jutra na portalu Grada Beograda – dobijam mučninu. „Beogradski dani porodice: bogat program od petka do nedelje“, stoji u gornjem desnom uglu na naslovnoj strani portala. Opširan tekst sa pobrojanim aktivnostima na nekoliko lokacija. Muzika, pozorišne predstave, filmovi, radionice, sport – za svakoga ponešto. Nijedna........

© Danas