Teško je sabrati misli, posledična osećanja, kada umre jedan zlikovac. Pogotovo ako je pripadnik tvog naroda, države, gde si se rodila ili rodio, odrasla ili odrastao ili gde i dan danas živiš i radiš. Odgajaš decu…

U zemlji u kojoj najveći broj građanki i građana misli o tom zločincu, tom gadu, tom najgorem čoveku koji je rođen na ovim prostorima i dobio priliku da svu tu svoju zlobu ispolji u punoj snazi, da je heroj, da je branio srpski narod, da je doprineo njegovom dostojanstvu.

Takođe, jako je teško živeti u zemlji u kojoj su na vlasti, ponovimo, prilika je, pa me izvinte, portparoli genocida koji je Ratko Mladić izveo na terenu, pobio više od osam hiljada Bošnjaka za tri dana. Samo zato što su Bošnjaci. Tako su se rodili i na tom, nesrećnom mestu se 11. jula 1995. našli. U Srebrenici.

Snažno, sa tadašnjom mladalačkom energijom političkih retarda, samoživaca, glupana, bezosećajnih ljudi, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, podstrekavali su i podržavali da se genocid dogodi, da njihov narod, srpski narod, bude zauvek obeležan kao onaj čiji su predstavnici genocid izveli.

Kako su uspeli da posle toliko godina, više od tri decenije, pobeđuju na izborima, da budu omiljeni među građankama i građanima Srbije, nije teško pretpostaviti. Kad si tako silan da braniš genocid, da staješ iza genocida, opravdavaš ga, negiraš, ne........

© Danas