Uvek kad prođem ka rodnoj kući kroz usputno selo Debelica (na čijem je početku, treća sa leva, kuća zlosrećne Stanike Gligorijević), setim se plavušnog i mršavog vižljastog dvanaestogodišnjeg dečaka koga su pre pola veka na kasi samoposluge u Minićevu optužili za krađu čokolade.

Vrativši se u roditeljski dom, ne govoreći ništa, ispio je krišom jak otrov, legao pored mlađe sestrice koja je spavala u krevetu, i umro u najvećim mukama.

Nema na svetu stvora koji nikada ništa nije ukrao. Ja sam iz borske biblioteke pre duže od tri decenije ukrao knjigu Davida Albaharija „Sudija Dimitrijević“ jer je bila jedina koju nije imao u posedu da mi pokloni na početku našeg poznanstva, a na polici biblioteke ih je bilo četiri. Krađe, istina, terete – ali one uglavnom ne dopiru do savesti; one izazivaju kajanje, one se mogu donekle nečim nadoknaditi, nadomestiti, ispraviti; one se mogu i priznati, onako kako sam ja to priznao direktorici biblioteke Vesni Tešović (još je uvek, i nakon tri decenije), ali Davidovu knjigu sam zadržao; čak mi je, pri poslednjoj poseti, i potpisao.

Kajanje je i posledica nekih reči koje nikada nismo smeli da kažemo; kajanje je posledica nekih postupaka koje nismo trebali (smeli) da učinimo, kako drugima, tako najvoljenijima. Kajanje, ipak, ne donosi uvek i oprost, i često takav greh više i duže boli počinioca od povređenog.

Jednu sam mačku poneo na savesti: u jesenje veče, spuštajući se kolima niz senovitu Ulicu 7. jula do broja 51, pred točkove mi je najednom, kao iz topa ispaljena iza jednog kontejnera, uletela jedna siva mačka. Tup udarac pod patosom kola i u retrovizoru telo koje se na asfaltu previja, a na koje potom naleću druga, prateća kola.

Te večeri sam, do iza ponoći, milovao i ljubio mog tada četvorogodišnjeg mačka koji i sada, dok pišem ovaj tekst, deceniju kasnije, spokojno spava u mom krilu – milovao, pitajući se kako može biti onima koji života liše ljudsko biće.

Nisam siguran da su najveći zločinci imali savest. Da su ikada osetili njegovu razarajuću........

© Danas