Odjeknula je tišina! – javila je „imbecilna“ novinarka iz Niša i tako do srži izazvala NJegovu ljutnju, iz razloga tada samo njemu znanom, jer je postao uveren da je otkrila NJegovu tajnu, petnaest dana ranije od onog trenutka kada će u desetom minutu neopisivog utihnuća, tišine pošte u pomenu i slavi za petnaest najtragičnije stradalih duša, isprobati novo oružje nad svojim sunarodnicima.

A verovatno je pre toga, u tišini noći, na vladarskoj stolici ili na širokoj vladarskoj terasi nad kojom sijaju i gase se zvezde, sam ili timski, mozgao kako da se zaštiti, kojim efikasnim tajnim oružjem, kako da se odupre najvećem neprijatelju – narodu. Brojni su to sati promišljanja i kovanja državničkih planova, stvaranih čak i nauštrb sopstvenog sna i obroka.

Ili mu, ipak, ne treba u ovome pripisivati velike zasluge, jer je to tajno oružje možda već mnogo ranije nabavio (izmislio) njegov politički otac; mi stariji se sećamo njegovih pretnji tajnim oružjem, kojim će „vazvušiti Zagveb“ ili slomiti „kvila Milosvdnom anđelu“.

Onako, kako se desilo da u mom, sada ne više tako kratkom životu (čija je tačno jedna polovina, od 1991, proživljena u mirisu baruta i krvi) posrećilo da tada, 9. februara 1986, vidim sjaj čuvene Halejeve komete, koja se u nekim životima ugleda samo jednom, tako sam imao sreću – kažem imao sreću, jer sam pre nekoliko dana, tačno na NJegov rođendan, 5. marta, pao sa šljive, sa visine oko tri metra, a Bog me poštedio smrti ili loma kičme jer verovatno sa mnom ima još planova – da jednom u životu, 15. marta, vidim neponovljiv prizor sjaja moje prestonice, moje zemlje, moje domovine, mog naroda, duše njegove.

Opisujući taj i takav sjaj, ovde ne mislim na bezbrojna svetla displeja mobilnih tehnoloških čudesa, utkan u blještava velegradska........

© Danas