Pre nekoliko dana bila sam u Sarajevu. Mada osećam snažnu potrebu da naširoko i detaljno opisujem taj grad… koji svi na ovaj ili onaj način poznajemo ili mislimo da poznajemo… i sva svoja osećanja tokom boravka, zadržaću se na samo jednom detalju.

***
Bila sam u Muzeju ratnog djetinjstva, samo jednoj od tačaka memorijalizacije tog grada koji je sam po sebi ceo mesto sećanja i stradanja. Kada ulazite u Muzej, prvi deo izložbe je interaktivnog karaktera i zahteva od posetilaca da lociraju sopstvena sećanja u koordinatnom sistemu Detinjstva kao takvog. Šta su bile tvoje omiljene igre, ko je bio tvoja omiljena osoba, šta je bila tvoja omiljena igračka… i moje omiljeno – šta si želeo da budeš kada porasteš.

***
Ništa ne može da se uporedi sa detinjstvom generacija koje su odrastale u Sarajevu 1990, sa njihovim traumama i načinima transformacije bola u ljubav. Ali nije u tome stvar. Iako čvrsto verujem da za mene još uvek ima mnogo prostora za rast i za bivanje, i da ta mogućnost postoji više-manje celog života, neočekivano me je ,,pogodila” činjenica da ja živim svoj ,,san”.

***
Od kako sam naučila da čitam, a sasvim moguće i nešto pre toga – od kako sam počela da percipiram svet oko sebe i postavljam pitanja – želela sam da budem naučnica. Doduše, želela sam da budem istoričarka.

***

Još tokom osnovne škole znala sam da želim da upišem Filozofski fakultet… Neko mi je rekao da se tako postaje istoričar, a celu tu želju podgrevala je jedna posebna i, rekla bih, odlučujuća činjenica i okolnost mog života. Naime, dok su druga deca išla u obdanište, ja sam išla u ,,dedište i babište”.

***
Detinjstvo je koncept modernog doba. Ranije epohe nisu prepoznavale detinjstvo kao biološku, a još važnije, kao društvenu činjenicu. To možete videti i na srednjovekovnim ikonama, portretima, ili na renesansnim slikama: deca ne liče na decu, već na umanjene ljude koji su identični onim odraslim pored njih. To nije slučajno – deca su od najranijih dana gotovo u potpunosti učestvovala u svim aktivnostima odraslih pored sebe, najčešće svojih roditelja.

***
Često mislim o tome i razmišljam kako su pomalo i mene moji deka i baka baš tako tretirali – kao umanjenog čoveka – ali praktično ravnopravnog u svemu što oni rade. Kada mislim o ključnim, formativnim tačkama svog života, uvek pomislim na isto.

***
Jedno je suživot sa dekom i bakom, detinjstvo koje barem jednim delom nije bilo tokom ratnog perioda… mada sam nakon rata 1999. mesecima imala košmare od kojih bih neutešno plakala satima, jasno spominjući avione… ali jeste bilo obeleženo ratom i razaranjem.

***
Odrastala sam uz prenose suđenja iz Sheveningena, uz priče o prošlosti i idejama o tome gde je moja budućnost. Odrastala sam uz jasno naglašavanje zašto i koliko je prošlost važna za ovde i sada. Baka i deka bili su seljačka deca.

***
Činjenica da je ona završila četiri razreda osnovne škole, a da je za njega bilo zamišljeno da nastavi da se bavi poljoprivredom, za mene je bila ono što je trajno i konačno odredilo moj život. Oboje su znali koliko je sa jedne strane obrazovanje nedostupno i nije........

© Danas