U javnom prostoru poslednjih nedelja sve češće se pojavljuje tvrdnja – čak i od strane priznatih pojedinaca iz struke – da je osnivanje Fakulteta srpskih studija „šansa koja se ne sme propustiti”. Takva formulacija deluje snažno i sugestivno, ali upravo u toj sugestivnosti krije se problem: umesto argumentacije, dominira narativ. A svaki narativ, naročito kada pretenduje na opšte dobro, zaslužuje da bude pažljivo razložen.

Prvi i ključni korak u toj argumentaciji jeste konstrukcija krize. Pominje se zapostavljenost „identitetskih nauka”, njihovo potiskivanje i marginalizacija. Međutim, ova tvrdnja ostaje na nivou opšteg mesta: bez konkretnih podataka, bez precizne analize, bez poređenja sa realnim stanjem u visokom obrazovanju. Time se stvara utisak ugroženosti koji funkcioniše, pre svega, kao retoričko sredstvo. Jer tek kada postoji kriza, može se ponuditi „spasonosno rešenje”. Problem je u tome što se stvarni izazovi – npr. pad interesovanja studenata, institucionalna fragmentacija, nedovoljno ulaganje, politički uplivi – uopšte ne tematizuju.

„Osnivanje Fakulteta za srpske studije je nezakonita i opasna ideja“: Reagovanje zaposlenih i studenata Filozofskog u Nišu

„Osnivanje Fakulteta za srpske studije je nezakonita i opasna ideja“: Reagovanje zaposlenih i studenata Filozofskog u Nišu

Iz takve početne postavke proizlazi i druga, jednako problematična strategija: lažna dilema. Diskurs se upravlja tako da izgleda kao da postoje samo dve opcije – ili ste za novi fakultet, ili ste protiv srpskog jezika, kulture i istorije. Na taj način se svaka kritika unapred delegitimiše. A u stvarnosti, većina primedbi ne dovodi u pitanje značaj ovih disciplina, već način na koji se pokušava njihova (re)institucionalizacija. Glavna kritika nije usmerena protiv sadržaja, već protiv procedure, načina i trenutka.

Upravo se pitanje procedure sistematski........

© Danas