Kao što napisah pre par nedelja, valja ostati normalan.

Naročito u situaciji kada pišete esejistički tekst sat vremena nakon što vam je grupa uniformisanih klipana diskutabilne socijalne inteligencije i još diskutabilnijeg morala kod Prve beogradske (koju ste nekada davno i pohađali, sa nepohvalnim ocenama ali ljudskom korišću) uzela lične podatke…

Elem, sledi još jedan literarni pokušaj iz edicije „Otkrivamo generaciji alfa filmske klasike, usput primećujući da ih inicijalno nismo baš u potpunosti razumeli“.

Na početku juna na programu beše „Tesa“ Romana Polanskog i pre nego što uzmete telefon i prijavite me socijalnoj službi, evo opravdavajućeg razgovora o davanju imena koji je gledanju prethodio.

„Da, sećam se da je prva ideja bila da se zoveš Tesa po glavnoj junakinji jednog filma, ali sam onda pročitao roman i zaključio da je sve to mnogo tužno“.

(Naravno, Tesa je bila opcija zbog moje naklonosti ka Nastasji Kinski; što mi reče prijatelj pozorišni reditelj na tu priču o imenu, „al’ si originalan…“)

Pošto bi većina ljudi u pubertetu pomalo želela da se zove nekako drugačije, naravno da je i ovaj moj jedanaestogodišnji slučaj, zbog kojeg se valjda i smucam po legitimišućim mestima, oduševljeno reagovao na mogućnost da se mogla zvati Tesa.

„O čemu se radi u filmu?“; „Pa, radi se o devojci čiji otac saznaje da je daleki potomak plemstva, i onda je šalje da se upozna sa jedinim postojećim rođacima, tamo ima nekakav pogrešan ljubavni odnos sa jednim od njih i od tada krenu da joj se dešavaju užasne stvari“; „’Ajde da gledamo!“; „Čoveče, to je mnogo težak film…“; „Ma ‘ajde!“; „Uf…“.

Težak je svakako, ali i prilično didaktičan za dolazeće generacije.

Sa druge strane, teskoba ima ozbiljnu intelektualnu podlogu koja je drži pod........

© Danas