Milutin Petrović je dobio mesto uz Dronku na Petričićevoj karikaturi; po zasluzi su se redom izjavljivali o njemu ljudi koji su – nadam se, ne „za sad“ – uspeli da preguraju ovo mračno doba bez prestupanja preko granica moralnog kodeksa; nisam učesnik virtuelnog života na društvenim mrežama ali mogu da zamislim kakvih je sve ekstremističkih mišljenja i „mimova“ bilo…

Uz to, verovatno bi ovaj tekst bilo prikladnije pisati za par godina, u sasvim izmenjenim društvenim okolnostima u kojima će biti važno na miru analizirati šta se i zašto dešavalo, da se ne bi ponovilo.

A još važnije će biti negovanje kulture sećanja, jer previše toga se zbiva zahvaljujući prečesto opravdanoj ubeđenosti pojedinaca da će biti zaboravljeno.

Sa rediteljem Petrovićem nemam direktna iskustva nalik onim koje je prijavio Goran Marković, ali pre nekoliko godina jeste došlo do posredne konfrontacije.

Naime, u jednom televizijskom gostovanju i jednom tekstu sam izneo stav da njegova u bioskopima prikazivana „Nečista krv“ nije igrani film već na dva sata – i to dramaturški nevešto – skraćena televizijska serija od ko zna koliko epizoda.

Valjda zato što nije imao moj broj telefona, ljudima iz redakcije kulture je nakon toga pisao ljute SMS-ove.

Bio sam fasciniran a pretpostavljam da nije trebalo pošto se sličnim aktivnostima desetak godina pre toga bavio i Emir Kusturica koji je osvojio dve Zlatne palme a nije mogao da podnese da neki poluklinac napiše i neuvijeno obrazloži zašto se ne bi osećao dobro na njegovom planinskom festivalu.

Sa druge strane, Milutin Petrović nema ni obrise Kusturičinog opusa te je još izloženiji delanju koje je posledica karakternih falinki poput nesigurnosti ili sujete, ali........

© Danas