Srbija je u petak bila zemlja na esidu. Za nepunih dvadeset i četiri sata, promenila je mnoštvo univerzuma, emocija, scena ljubavi i nasilja, zvukova i slika, i sve se pretapalo, mrsilo, kotrljalo i ukrštalo u jednu veliku skicu kakva nas otprilike budućnost čeka.

Na ulicama smo imali na tisuće i tisuće ljudi koji su tražili pravdu, i to više ne onu birokratsku, ustavotvornu, pravosudnu, ljudsku, već jednu kosmičku ravnotežu, kojoj je potrebno da se vrati balans. Sa druge strane, istog dana, u Jagodini, pod okriljem Srpske napredne stranke, imali smo jedan svojevrsni kosmički horor u kojem se spojilo banalno, organizovano, podlo, plaćeno, antičko i nužno zlo, a pod time se ne misli na onu jad & bedu koja je dovežena autobusima.

Dok su, pre svega, studenti i studentkinje zajedno sa ostalim zatvorenicima ovog kazamata išli levo-desno poput tornada po bulevarima, ulicama i sokacima, na televizijskim kanalčinama vatru su protiv njih bljuvali stara julovska kovanica Ljubiša Ristić, državna mutivoda Nebojša Krstić, estradna velikomučenica Jelena Karleuša, novinar u civilu Saša Milovanović, ex-žuti Kena i ostali koji se grabe za poslednje parče kruha svog gospodara.

No, ukoliko ostavimo njih po strani, pošto njihove pojave se ne mogu smatrati dostojnim u daljem pisaniju, ona prava iskonska hororčina – kada se već autor uhvatio tog termina – krije se u dubokom ambisu gde leži srce tame celog ovog problema.

Pošto sam i sam pobornik teze od književnika Svetislava Basare da je Slobodan Milošević bio operativac........

© Danas