Već nekoliko puta u prethodnih par meseci, na ovih sto pedeset i pet stepeni napolju, organizacija Žene u crnom na čelu sa Stašom Zajović stoji mirno, tiho, štaviše, i diskretno u Knez Mihailovoj. Stoje same u crnini sa obeležjima i transparentima na kojima piše „Stop genocidu u Gazi“, „Stop izvozu oružja u Izrael“, ali i „Aušvic – Srebrenica – Gaza… Dokle?“.

Ima tu neke simbolike, u tom stajanju nasred turističko-konzumerističkog epicentra, kada šalju poruke o svim užasima koji su se dešavali i trenutno dešavaju, dok građanstvo uživa u lepotama Beograda. Neki ljudi će im prići, prozivati ih, psovati, drugi će im tapšati i čestitati, ali, nažalost, ona najveća većina će samo nemo to pogledati i nastaviti svojim putem. A ta većina, e pa ona je ta koja, zapravo, daje signal da se sve to desi.

Jer genocid ne nastaje sam od sebe. Ne desi se samo zato što neko nekome zaveže oči i nanišani u potiljak. Ili mu stavi nož pod vrat. I tako uradi više puta. Ne, genocid se dešava zato što čitav jedan svet odluči da ćuti. Da zažmuri. Da sačeka da prođe, kao kišu, kao loš dan, kao još jedan zločin u tuđem dvorištu. To je tišina u kojoj su pomešani i nemoć i komfor. Ona nastaje i kao izraz straha da se taj........

© Danas