U četvrtak 26. marta navršavaju se dve godine od do danas nerazjašnjenog nestanka dvogodišnje Danke Ilić iz Bora. To je bio prvi slučaj da je aktiviran sistem obaveštavanja preko mreža mobilne telefonije i svi smo primili SMS sa porukom o nestanku i potrazi za detetom. Nakon višednevnih napora u koji su bili uključeni policija i meštani ništa se nije moglo otkriti.

Ipak, nekoliko dana po događaju, posle silnih nagađanja i „otkrivanja“ male Danke u Beču, sumnjičenja majke da je upletena u nestanak i drugih bljuvotina žute štampe na konferenciji za štampu u Boru izneti su „precizni“ podaci o dvojici uhapšenih lokalaca-radnika vodovoda koji su, kako je tvrdio ministar unutrašnjih poslova, u celosti priznali delo i podrobno ga opisali. Činilo se da je time stavljena tačka na slučaj.

Međutim, pokazalo se da je stvar mnogo mračnija. Dvojica privedenih su doduše „priznali“ izvršenje ubistva iz nehata (nenamerno gaženje deteta), da mu nisu pružili pomoć već su ga kolima odvezli i bacili kako bi prikrili izvršenje i svoju krivicu. Međutim, na mestu navodnog zločina nije otkriveno ništa.

Potom se traganje proširilo na čitav region i do danas nema ni traga ni glasa od nesrećne Danke žive ili mrtve. U međuvremenu su privođeni najbliži srodnici dvojice osumnjičenih a brat jednog od optuženih, tokom saslušanja naprasno je preminuo u policiji, prema zvaničnom saopštenju od infarkta. Obdukcija tela, koja ni do danas nije zvanično objavljena, utvrdila je da je ubijen od mučenja. To su objavili relevantni mediji koji su imali uvida u spise što nije demantovano. Narečeni je trebao da prizna saučesništvo, da pokaže mesto gde je premestio leš deteta.

Pod mukama se može priznati svašta: da ste špijun, homoseksualac, da ste ukrali čokoladu iz samoposluge, da ste…

Međutim ne može se pokazati mesto gde je nešto čega nema niti ga........

© Danas