Neka u preambuli kolumne budu rečene dve stvari o brojevima. Prvo, što se može izraziti brojem, to je prebrojivo, često i proverljivo. Greška u brojanju utiče na tačnost podatka, ali ne menja pravi broj. Brojka je, što bi rekao pesnik, cold fact, na puku brojku je glupo ljutiti se kao što je glupo ljutiti se na glasnika vesti.

Drugo, jednom izražena kao hladna činjenica, brojka ulazi u polje tumačenja. Mnogo ili malo? Jeftino ili skupo? Šta je „mnogo“, kako se meri „skupo“? Od kojeg broja ljudi, recimo, protest na ulici postaje „veličanstven“?

Demokratija ima mnogo mana, ali barem jednu manje od bilo kojeg drugog sistema. I u „demokratskim“ zemljama, gde ljudi biraju slobodno, a glasove prebroje volonteri bez ikakvih trzavica, to deluje kao sloboda da birate šta ćete jesti – ali u Mekdonaldsu. Ako biste da jedete u narodnoj kantini ili piceriji, e to ne može, evo vam jelovnik Mekdonaldsa pa birajte do mile volje!

To jest, svi su izbori u okviru nepravednog kapitalističkog sistema u kojem je malom čoveku dupe uvek pozadi, kako god da se okrene.

Češće se pominje druga mana predstavničke demokratije, ona da deset nobelovaca može da bude preglasano od strane jedanaest idiota. Kod nas se zamerka prevodi ovako: deset informisanih i zainteresovanih građana može da bude preglasano od strane jedanaest dezinformisanih, sluđenih propagandom.

Dalje, sa dobrim razlozima se veruje da u glasačkoj kutiji završavaju listići iz bugarskih vozova, plodovi ucena, „uvezenih“ i mrtvih birača, onih koje birač nije sam popunio jer glasa od kuće ili pak peglanih, na divljaka ubačenih listića.

Ali, šta kad, čak........

© Danas