U raspravi treba da važi pravilo – što se tvrdi bez dokaza, može se i odbaciti bez dokaza.

Vi znate to sigurno iz kafane ili sa sedeljki – neko kaže, recimo, da masoni vladaju svetom ili da je Zemlja ravna ploča, a vi mu kažete da ne jede govna i pređete na drugu temu.

U javnoj debati to bi moglo malo uglađenije, mada naša javna debata više ne dobacuje ni do kafanskog nivoa. Tek, pravilo da se ono što se tvrdi bez dokaza može i odbaciti bez dokaza ostaje važno, kako se ne bismo gubili u nebitnom, sumanutom i proizvoljnom, već pričali o bitnom, realnom i konkretnom.

Svaki Požarevljanin mojih godina ili stariji znao je ko je Sojče, pokojni varoški oriđinal, što je po ulici uzvikivao parole i opšte kritike. Pa ipak, niko se nije baš raspravljao sa Sojčetom, jer zašto bi se, pobogu, iko raspravljao sa Sojčetom? Ali, šta bi bilo da je Sojče bio neka vlast? Predsednik, možda?

Našu čaršiju – kritičku, u najširem smislu – prati latentna optužba da godinama naseda na „koske“ koje vlast baca, i da po cele dane pričamo o onome što prvi među nama servira iz svojih proračuna, kaprica ili neuroza. Da se, rečju, stalno raspravljamo sa Sojčetom.

I mene taj dojam muči, kao svakog mislećeg čoveka ili kao svakog ljubitelja pišanja uz vetar, kako vam draže. Eno sam nedavno pisao o tome da se nema više šta i kome pisati niti ima smisla raskrinkavati režimsku propagandu koja je toliko ogoljena da svako ko hoće može da je vidi i bez pomoći.

Jer, kako beše – što se tvrdi bez dokaza, može se i odbaciti bez dokaza. Trebalo bi da preko Sojčetovih ludorija samo pređemo i bavimo se suštinom. Da izbegnemo koske, bacao njih varoški........

© Danas