Počećemo ignorisanjem saveta Borislava Pekića iz „Godina koje su pojeli skakavci“. On piše da ne treba priznavati ništa. Ako islednik pita da li si gazio travu kad te policija zatekla na travnjaku, treba reći da nisi – da si leteo. Jer, ako načiniš malo priznanje, da si travu gazio, u par koraka će islednik od toga napraviti čin rušenja države.

„Mala priznanja mogu da zaštite od velikih jedino ako se ne čine“, piše Pekić, a on zna, onoliko je bio u zatvoru. Počećemo dakle malim priznanjem – kriv sam što sam u igru uveo dementore.

Pre merituma, pojašnjenje za čitaoca koji svojom greškom nije upućen u svet „Harija Potera“. Dementori su utvare koje čuvaju zloglasni zatvor Askaban u čarobnjačkom svetu. Sablasti se hrane radošću, njihova pojava menja vazduh i izaziva jezu.

Oni sa jeftinijim ulaznicama

Oni sa jeftinijim ulaznicama

Ovako smo stigli do dementora: Bio je 15. mart 2025. godine, sa preko trista hiljada ljudi na ulicama Beograda. Nešto posle 19 časova, ovaj novinar – neprisutan na skupu – vidi da društvene mreže preplavljuju snimci krika i stampeda u Ulici kralja Milana. Masa se razdvojila u nekoliko sekundi.

Koristim čari Tvitera i svoje sumnjive popularnosti, te zovem očevice da mi se jave. Ostajem budan do u sitne sate, a nastavljam rano ujutru. Skupilo se u inboksu preko dvesta svedočanstava kojima ne verujem tek tako nego zapitkujem – gde ste bili, šta ste osetili, odakle je došlo, jeste li povređeni? Iz toga, u rano popodne, nastaje mapa. Tačkice predstavljaju svedočenja. Tako se utvrđuje – huk je išao od Terazija ka Slaviji, a epicentar je bio između Londona i Cvetnog trga, gde stoji spomenik Pekiću koji........

© Danas