Nakon što su su napravili studente 2.0 (one koji samo žele da uče), bajkere 2.0 (one koji samo žele da voze motor), advokate 2.0 (one koji samo žele da advokatišu), vladajuća klika je došla na originalnu ideju da stvori i novinare 2.0 (valjda one koji samo žele da budu novinari po svaku cenu).

Navrat-nanos je sklepano udruženje nazvano ANS (Asocijacija novinara Srbije), gde se na spisku našlo 135 novinara u civilu čiji je jedini zadatak bio i ostao da horski kliču ode vođi i tako zarađuju za hleb.

Dobra stvar u osnivanju ovog simpatičnog društvanca je što su se svi, imenom i prezimenom, našli na jednom spisku. Zatrebaće kad-tad.

To može biti i poslednji ekser u kovčeg srpskog novinarstva ukoliko se ne pripremi ozbiljna taktika spašavanja ove profesije koja je bukvalno na umoru.

Dok studenti ozbiljno drmaju kavez Aleksandru Vučiću, valja se spremiti za „postvučićevski“ period Srbije, koji će, pre ili kasnije, neumitno doći. Kada bude svanuo taj novi „šesti oktobar“ i ovaj narod dobije drugu šansu da se dozove pameti, bilo bi neoprostivo ponoviti greške koje su napravljene nakon pada Miloševića, jer su neodlučnost, nesloga i interesi koalicije koja je tada preuzela vlast preskupo koštali Srbiju.

Ono što je zajedničko za oba diktatora je kontrola medijskog prostora, ali tu postoje prilično velike razlike. Naime, Miloševiću je bilo bitno da pod svojom čizmom čvrsto drži RTS, „Politiku“ i „Večernje novosti“, dok je ostatak „velikodušno“ prepustio opoziciji smatrajući da mogu da se, kao deca, igraju u ograđenom prostoru ne nanoseći veliku štetu. Treba imati na umu da je to još uvek bilo analogno doba, bez interneta koji je bio u povoju, bez društvenih mreža i pametnih telefona. Ipak, i pored toga, neki časni ljudi koji su pripadali novinarskoj branši uspeli su da očuvaju svetlost svih tih mračnih godina, a u istoriji profesije će ostati upamćeno da su mediji u kojima su radili bili svetionici zdravog razuma i lučonoše preokreta koji će kasnije uslediti.

U poređenju sa sadašnjom medijskom scenom u Srbiji, to vreme, ma koliko to bizarno zvučalo, izgleda kao Periklovo doba. Novinari su mogli da pronađu prostor u opozicionim medijima i iskažu svoje neslaganje sa ludilom tadašnjeg režima. Eto, da mi je neko 1994. rekao da ću trideset godina kasnije napisati ovu rečenicu, svakako bih pomislio da je sišao s uma.........

© Danas