Kod izlaznosti od oko 60 odsto za pobedu je potrebno 1,62 miliona glasova od izašlih 3,24 miliona. Tu, već, počinje prava borba. Kod izlaznosti od oko 70 odsto, treba osvojiti 1,89 miliona glasova od izašlih 3,78 miliona. To je teren koji bi opoziciji i studentskoj listi skoro sigurno doneo pobedu.

Predstojeći parlamentarni izbori u Srbiji sve više se oblikuju kao pitanje izlaznosti, a ne samo političkih programa, ideologija ili međusobnih optužbi vlasti i opozicije. U tom smislu, ključna dilema više nije samo ko ima jaču kampanju ili ko bolje razotkriva slabosti protivnika, već ko uspeva da motiviše što veći broj građana da uopšte izađe na glasanje.

U dosadašnjoj političkoj praksi u Srbiji, opozicija je često bila fokusirana na analizu i razotkrivanje mana režima, od korupcije, preko kontrole medija, do institucionalnih problema i zloupotrebe javnih resursa. Iako je takav pristup važan za političku artikulaciju nezadovoljstva, on se u praksi pokazao kao nedovoljan da dovede do promene odnosa snaga. Razlog je jednostavan: kritika sama po sebi ne menja izborni rezultat ako ne postoji dovoljno velika izlaznost birača koji žele promenu.

U tom kontekstu pojavljuje se nova ili bar sve glasnija teza, da opozicija, uključujući i studentsku listu i nove društvene pokrete, mora primarno da radi na mobilizaciji biračkog tela. To znači da se fokus pomera sa „dokazivanja zašto vlast ne valja“ na „zašto je važno izaći na izbore i glasati“. U političkoj realnosti, razlika između pobede i poraza često ne leži u procentu podrške među opredeljenim biračima, već u tome koliko je ukupno biračko telo aktivirano. Bilo bi gubljenje vremena i energije akcenat staviti na ubeđivanje ljudi koliko je ovaj režim loš i izopačen. To je svakom normalnom čoveku odavno jasno. Umesto toga, borbu treba voditi isključivo na polju gde se nalaze neodlučni, apatični i birači koji su ostali bez nade. Oni koje je vladajuća partija ubila u pojam i planski im oduzela ideju da izbori mogu nešto promeniti.

Srbija već godinama pokazuje relativno nisku i neujednačenu izlaznost na izborima. Jedan deo birača je stabilno mobilisan i disciplinovan, dok je veliki deo populacije politički pasivan, razočaran ili uveren da njegov glas ne može promeniti ishod. Upravo taj segment postaje presudan. Ako ostane kod kuće, politički status quo se lako održava; ako izađe, odnos snaga se može značajno promeniti.

Zato se sve češće kao referenca uzimaju primeri zemalja gde visoka izlaznost radikalno menja politički balans. Jedan od često pominjanih primera je Mađarska i skorašnji izbori gde je izlaznost dostizala........

© Danas